КОЛУМНА МИОДРАГА ТАСИЋА: ПОТЕМКИНОВА СЕЛА

Потемкинова села

Григориј Александрович Потемкин је постао намесник новосвојених области у Руско-турском рату 1787-1792. године; радило се о Криму и области северно изнад Црног мора. Како су Руси освојили практично пусту земљу, Потемкин је дао да се израде кулисе непостојећих села и кућа поред путева, са пастирима, сељацима и стадима стоке. То да би руска царица Катарина II могла да види просперитет руске државе приликом проласка том територијом 1787. године.

Додуше, много година касније оспорен је тај мит о лажним Потемкиновим сликама од стране науке. Међутим, што се једном уврежи у народу и историји, тешко се мења протеком времена. Довољно је само подсетити колико је лажна слика о наводним партизанским херојствима и победама у рату на југословенском простору и даље присутна у српском народу!

Чињеница да неко лажно приказује стварно стање, да улепшава и дотерује, па чак и да потпуно измишља успехе и резултате, није само руска особеност. Лагали су комунистички режими. Измишљали непостојећа производна достигнућа, број запослених радника, проценат описмењених и проценат високообразованих становника, драстично увећавали бројке симпатизера и следбеника режима. Зато су, с друге стране, смањивали проценат незапослених, криминалаца, број сиромашних, крили податке о промашеним инвестицијама, расипништву, о расулу и јавашлуку у државним институцијама и службама.

Ништа бољи у лагању нису били ни становници „слободног света“! И тамо се лагало и преувеличавало, измишљало и дотеривало за приказивање. Све у циљу да докажу како су бољи и успешнији од оних иза гвоздене завесе! Дакле, лажова је било и биће. Италија се може дичити Пинокиом. Немачка има Барона Минхаузена, али и Србија се има сучим поносити!

Чини се да ни у времену информатике, телевизије, мобилних телефона и свих могућих других справица које могу да сниме слику, звук, најситнији детаљ чак и из авиона или путем сателита, лаж и искривљена стварност не посустају. Напротив. Камера ће снимити полагање камена темељца. У присуству високих званица и неизбежне пробране публике, која аплаудира и кличе као по команди. Ово као је сувишно. Снимиће и пресецање врпце након завршетка радова. Опет званице, хлеб и со, раздрагана пробрана публика. Зато ће та иста камера избећи да сними ђубре поред пута, пруге или реке, односно у самој реци. Гледалац неће уочити страћаре и потлеушице у непосредној близини свечано отвореног објекта. Мрзовољни, дроњави грађани неће добити прилику да искажу своје усхићење започетим радовима на увођењу канализационе мреже. У непосредној близини центра града! Пошто смо добро загазили у двадест први век!

Камера ће снимити говорника а извештач појаснити намеру да се гради национални фудбалски стадион у,рецимо, Зајечару, за тричавих 28 милиона евра! Сваки грађанин, већ дебело презадужен, за овај стадион даће из џепа 4 евра. Од новорођенчета до стогодишњака. Није пуно, само кад би то било и једино што ће оптеретити прилично осиромашене грађане. Али, већ смо дужни 26 милијарди евра. Званично. Незванично, они што подмећу клипове у точкове развоја тврде да је задужење много веће. Но, вратимо се ми оном стадиону. Зајечар баш и нема неку фудбалску традицију. Никада нису догурали ни до друге лиге! У Југославији. Мада је некада село Црвенка имала прволигаша у фудбалу!

У данашњој Србији фудбал је пао на најниже могуће гране. Пре короне утакмице прволигаша пратило је по 200-300 гледалаца. Резултати су махом унапред познати. Исто као и ко ће бити првак, ко ће испасти из лиге, који ће играчи наступати за репрезентацију. У таквој лиги град Зајечар од 60.000 житеља нема фудбалског прволигаша, али га имају Лучани с једва нешто више од 3.000 становника! Или Ивањица с 11.000 хиљада људи.

Стога је прилично несхватљива тврдња да ће стадион у Зајечару допринети страним инвестицијама. Хоће ли странци доћи да играју фудбал у Зајечару? Као професионалци или само као рекреативци? Граде путеве и брзу пругу од Параћина, преко Зајечара, тамо до Бора, а можда и даље, а у слободно време пикају лопту на велелепном игралишту. Мож´ да бидне, ал´ не мора да значи,- да цитирамо најпознатијег Зајечарца. Николу Пашића. Добро би било када би пред камерама питали неког економисту колико је оправдана таква инвестиција.

Тек званична прича да ће стадион допринети да се врате држављани Србије на раду у Швајцарској, Немачкој и Аустрији у Зајечар и да ће град оживети, тешко да у тако нешто верује и онај што изговори ту реченицу. Србија је опустошена одласком становништва из Србије највише у западне земље, али је Источна Србија тиме највише погођена. И мало ко се вратио да живи у раскошним дворцима које су подигли у Кучеву, Пожаревцу, Петровцу или Зајечару. Све што их стадион не врати назад!

Као савестан грађанин предложио бих уместо стадиона поправку поменуте пруге. Њоме ретко саобраћају возови, а и кад се крећу, језде брзином од десетак километара на сат. И често излећу вагони из шина. Не мора баш бити брза пруга, она јапанска, али да бар буде употребљива. Зајечар, као и други српски градови, кубури с канализацијом, с лошим путевима, нема пречистаче отпадних вода, нема фабрика, нема ни јавне тоалете! А, поменусмо да смо дубоко забраздили у двадесет први век. Тако да приче како ће национални стадион препородити Зајечар нису баш убедљиве. Да је жив други чувени Зајечарац, глумац Зоран Радмиловић, вероватно би на слична уверавања подигао обрве и мртав озбиљан изговорио оно чувено; Ајде!

Миодраг Тасић