10
„Хајде да покушам да себе проведем кроз
све ово што, заправо, и не знам шта је, откуда долази и како ће се завршити.
Живот није ни дар, ни казна, живот је, једноставно, нешто што нам је дато да
покушамо да га одржимо и прилагодимо новим околностима, уколико се оне појаве,
а појавиће се, свакако, јер је то принцип који влада у природи, чак и самим тим
што се појављују бића са истим задатком, па чак и да се ништа у суштини не
мења, то је већ нова околност на коју се мора одговорити. Живот је флуид, а све
друго, све те окоштале форме и тумачења до којих се дошло само су производ
перцепције оних који су загледани у непознато и који својим неуким и
неопремљеним чулима покушавају да то дефинишу. Дакле, у одређеним околностима
човек, такав какав јесте, мора да се повинује захтевима средине у којој је
потекао, само зато што постоје правила до којих су неуки дошли својим крхким
сазнањем и својом, углавном погрешном, спознајом свог окружења. Јер, човек је
само холограм једног разломљеног у безброј истоветних варијанти, врховоног
претка, надбића или прабића које и даље постоји у свим својим потомцима. Могло
би се рећи да је човек бог са тенденцијом да још више унапреди ту идеју,
уколико је то могуће, или бар да очува то божанско у својој појави.“
Тако је размишљао Лабуд Чичак, пуштајући мисли да му се саме
од себе дешавају, без икакве вољне иницијативе да осмисли било шта.
Из размишљања га трже лупање на вратима. Одскочио је из
фотеље као аустралијски торбар, неколко тренутака је стајао на средини собе
ослушкујући шумове са друге стране врата, а онда је кренуо ка тераси где је
скривао неколико топлих и хладних самоодбрамбених предмета, али се сети да има
заказан интервју са америчким новинарима.
Отворио је врата и нађе се лицем у лице са човеком својих
година који га је гледао као да је Јован Крститељ у питању, а не један од
елитнијих примерака гладијских интелектуалаца.
– Шит, нема струје, морао сам да лупам – рече Џон Смит, јер
то беше он, као да се извињава.
– Чудно би било да има, поготову када ми Американац долази у
посету – одговори Лабуд уводећи госта у стан и смештајући га на тросед који се
огласи уморним звуком налик на последњи ропац стогодишње шлогиране продавачице
кокица.
– Видим, сам си. Где ти је колега? – упита га Лабуд.
– Не знам – одговори Смит послушно – изгледа да је нашао бољу
забаву.
– Јел' може једна раџа од кукурузног брашна? – рече Лабуд
устајући.
– Ха, ха ха....то је нешто као гладјиски виски, баш бих волео
да пробам али нека, хвала, боље не. Ноу! – рече Смит и укључи камеру.
– Ви,
Гладијанци имате један велики проблем,
што вам нико на белом свету не верује да можете да живите таквим животом јер је
то, како сви кажу, немогуће, и неизводљиво. Нико не може да схвати како неко, и
после свега, може да трпи такву власт, а врхунац свега је питање: како неко ко се налази на челу
једне државе, макар она била и Гладија,
може да се зове Куроје?
– То –
одговори Лабуд – то је најмање битно. Зар нису и Амери имали једног Куроја,
односно Дика, у самом врху Беле куће. Чак се и Куроје једно време носио мишљу
да се самоназове Диком, али је, као ватрени националиста и гладијски домаћин,
од тога дефинитивно одустао. Заправо, он се и не зове Куроје, већ га тако зову.
Име му је Гладомир, а што се начина живота тиче...
– Да, да све
сам видео, записао, снимио, све то покушавам да схватим, али ми не иде, то
једноставно није могуће схватити – пенио је новинар са изразом лица каубоја
који на родеу у Тексасу покушава да узјаше теле луде краве.
– Не, није –
рече Лабуд. – То ти је као септичка јама у коју су сипали кофу воде па је
прогласили бунаром. Зар није више него јасно да би после толико година најбоље
било те септичке јаме једноставно конзервирати, херметички затворити и пустити
их да се исуше и угасе у сопственом смраду? Зар неко паметан и у лудилу може да
помисли да нешто што је деценијама постојало као најгора форма свеопште
диктатуре може тек тако да се укине и да променом власти више не постоји? Зар
је могуће да неко још верује како психологија масе, која је деценијама
васпитавана у послушничком и цинкарошком духу, у духу несрећних поданика који
све своје капацитете користе како би били у служби оданом им вођи, може тек
тако да се промени и постане ослобођени, демократски поглед на свет
слободоумног бирача и пореског обвезника, а?
Новинар га
је пажљиво пратио, као да снима тек откривеног представника племена из
Амазоније које живи на дрвећу, које још не зна да је Земља лопта, и давао му
руком знак да настави, плашљиво гледајући повремено на диктафон који је стајао
између њих, као да није имао много поверења у камеру од које је очекивао да
забележи Лабудову изјаву.
– У ствари,
можда би боље било да изађемо из ове рупе и наставимо разговор у некој кафани,
међу људима, ако су то уопште људи – рече Лабуд осмехујући се жалосно објективу
као спасилац који не успева да све утопљенике са сплава који тоне извуче на обалу.
– О.К– сложи се
Џон Смит и капци му заиграше као масна крилца умируће зунзаре. Можда буде и
неки прави виски, а?
– За масе праве ракију и од гована, а за вас, странце и
дипломате, има и вискија – рече Лабуд, на шта жедно пискарало испусти један од
оних карактеристичних усклика гонича украдених говеда. Сиђоше низ неосветљено,
прљаво степениште и упутише се ка градској кафани у којој су већ масовно
тиховали ратни инвалиди, пензионери, беспослени неприватизовани радници,
омладина и остали транзициони губитници. Лабуд у ходу наручи два дупла вискија,
а онда седоше за један од столова који је више личио на пронађени комад
намештаја са неке потонуле олупине.
– Осим тога
– настави Лабуд, а лице му поприми израз човека који се
транспонује у далеку прошлост – ова Куројева
творевина није одувек била ово
што је данас, а данас је нешто најгоре што постоји на свету. На жалост, то тако
јесте, али је и сасвим логичан след свега онога што се на овим просторима
данашње Гладије догађало вековима уназад, док о Куроју још ни помена није било,
а што је, сада се јасно видело, само утирало пут да се једна таква сподоба
данас појави. Кроз своју историју ова земља је сатирана до последњег свог
Гладијанца, пљачкана, силована, овој земљи је рађено све оно што је требало да
доведе до тога да она не постоји, а многима је то био циљ. Дизала се Гладија из
пепела, из крви, из освајачке сперме, осакаћена, убијена, обогаљена, готово
потпуно уништена и настављала да траје, а да нико не зна како и због чега.
Гладија као да је постојала да би била уништавана, као полигон за испробавање
метода масовног сатирања и тоталне промене свести становништва. Заправо, кад се
боље размисли, Гладија то и јесте – рече Лабуд.
– Шта, можеш ли да поновиш?
– То, полигон, резерват, огледно добро на којем се спроводи
експеримент уништења читавог једног народа, а да су тога само ретки свесни.
– ОК –
прихвати његов саговорник – и сада се поставља кључно питање, а оно гласи: ко
су заправо Гладијанци? Да ли су то људи који у свом генетском саставу носе исти
код, исту карактерну црту која их чини сродном групацијом сисара, или је у
питању свесно модификована категорија клонова које су правили освајачи и сви
они који су потом владали несрећним Гладијанцима?
Лабуд се
нехотично окрену и погледа око себе. Лица људи који су седели у кафани била су
сасвим обична, чак и више од тога, сива, малодушна и готово једнолична у својој
бесперпективности. Била су то лица створова из којих је исисана и последња кап
људскости, ако нешто такво уопште постоји, лица која су тек вегетирала у својим
задатим животима чији смисао је негде другде био наметнут и програмиран.
Вековима стваран такав сој људи је добио општу карактерну црту која се
састојала само у једном – преживети по сваку цену у условима који нису били
схватљиви просечном уму, у методологији система до чије суштине рационалан ум
није ни могао да досегне.
– Пролазећи
вековима кроз такве ломове и експерименте Гладија и њени Гладијанци су постали
налик чудовишту створеном у некој лабораторији, деловањем свесних и несвесних
експериментатора, за које више нико није могао да каже у шта су се заправо
изметнули и шта су постали. Најгоре у свему било је то што су Гладијанци били
тако организовани и обликовани да свесно раде против самих себе и против свега
што их окружује, а што није лик и дело властодршца и његова идеологија. Тако
индоктринирани Гладијанци у суштини и нису били ништа друго до пипци монструма
који је сам себе давио и чупао из свог ткива све оно што није било у служби
подаништва и слепе оданости идеолошком естаблишменту, ма ко да га представља.
Мешањем крви освајача и младих поданица, физичким
елиминисањем свега и свачега што би се дрзнуло да мисли изван прописаних
мисаоних области које су се углавном сводиле на најпростије радње у циљу
одржања голог живота, присилним или самовољним цинкарењем својих најближих,
генетски усађеном завишћу и љубомором, патолошком мржњом према свему што није
сирова гладијанска суштина, овај народ је постао чудовишна, планетарна појава
која је опстајавала мимо, рекло би се, свих космичких правила и природних
законитости.
Гладија је налик раку који је исисао читав организам и сада
шета међу другим болесницима у љуштури коју је испунио сопственим садржајем. За
такво стање кривца, ако такав уопше постоји, требало би тражити стотинама
година уназад, у појединцима и историјским догађајима, у географском положају
Гладије и многим другим околностима, али све се на крају своди на то да су сами
Гладијанци криви за све што им се догађа, односно да су Гладијанци то што јесу
баш зато што су Гладијанци. Просто речено, како су то неки теоретичари
закључили, Гладија је нешто што никакав познати ум није свесно могао да
направи, па се она у свој својој раскошној ништавности, по важећим мерилима,
наметнула као чудо над чудима, као недостижни појам "истрајавања у пишању
уз ветар", како су то сликовито објаснили.
– Па, да, и
поред свега чињеница је да Гладија постоји, да није измишљена, као што
појединци тврде – рече новинар.
– Но, кад се
мало боље погледа, ствари постају сасвим другачије. Организована, ако је то
уопште некаква организација, од свега и свачега што се зачињало у грчу, плачу,
на згариштима, у крви, у обљуби жена идеолошких супарника, у силеџијству, у
злоупотреби власти и на друге начине, Гладија је постала мултимедијална
творевина физичких појава, умова, страсти, погледа на живот и на смрт, имбецила
и другог шљама каква више нигде не може да се нађе. Заправо, Гладија је постала
рај за све оно што нигде више не би ни могло да заметне своју клицу у таквој
количини. Гладија је постала рајско станиште дегенерика где су се они
развијали, размножавали и просто бујали на плодном тлу и у идеалним
околностима. Све што није било дегенерик, није било пожељно. И мада нигде
никада никакав закон није усвојен, јер то није ни било потребно, у Гладији је
вековима било на снази правило да "све што не мисли онако како се
очекивало да мисли мора да буде сасечено у корену и одстрањено са њеног тела,
али и из видокруга сваког правог Гладијанца". Зачудо, оваква доктрина,
која је постала и најизраженија карактерна црта Гладије и Гладијанаца, у
потпуности је одговарала и свима онима који су живели у суседству Гладије, а и
свима осталима.
Логично је да са мислећим људима Гладија не би била оно што
јесте, као управа циркуса са докторима егзистенцијалистичке филозофије, а то
никоме није било у интересу. Зато су многи, који су мислили да су мислећи,
престајали да мисле и прихватали правила своје мајчице Гладије у мери у којој
је то било могуће њиховим, ипак, нешто опремљенијим мозговима. Други су
одлазили широм света "трбухом за крухом" негирајући установљена
правила " једном Гладијана – увек Гладијанац" и „Гладија је тамо где
су гладијски гробови“.
И за дивно чудо, где год би се
појавили, и поред наслеђа које су већ својим пореклом као крст носили на
плећима, доказивали су своју супериорност. Биће да су то, сам Бог зна како,
сачувани примерци овог народа пре него што је Гладија постала то што јесте.
– Па то је просто невероватно, а зна ли се ко су, заправо,
Гладијанци, постоје ли подаци о њиховим прецима, ако су постојали?
– Тешко је
то било коме објаснити – рече Лабуд – али овде је занимљиво да се помене и то
да колико год прича о Гладији деловала комично, она је утемељена на чињеницама
и поред тога што је Гладија нешто што реално постоји, али нико никада није
успео, или није хтео, да обелодани како. Дакле, постојале су многе теорије ко
су Гладијанци, одакле су и када дошли, због чега су уопше долазили, ако су
долазили, ко су им преци и све остало што сваки народ поседује као
историографију или као мит о свом пореклу. За Гладијанце то не важи. Да ли због
свега претходно реченог, а што је углавном засновано на убијању идентитета
гладијанске популације, или из неких сасвим других нама непознатих околности,
Гладијанци нису поуздано могли да кажу ни ко су, ни шта су, ни зашто су ту где
јесу. Тај део њихове историје није
сачуван или је свесно, а пре ће бити ово друго, избрисан из колективног памћења
и свега другог што би могло да садржи такав податак. Међутим, како технологија
напредује, не би требало да нас зачуди ако једнога дана будемо у прилици да,
као на длану, сагледамо све оно што нас занима из прошлости, а што, већ сада је
познато, као неуништива слика о нама самима путује кроз Космос. Требало би је
само знати ухватити и погледати, а онда ћемо открити и тајну о Гладијанцима,
ако нас то уопште буде занимало.
Оно што
додатно компликује читаву причу јесте чињеница да су Гладијанци у једном
периоду били изузетно напредан народ који је имао изузетне духовне и све остале
узлете. Све што је указивало на овај златни период Гладије било је измештено и
похрањено далеко ван граница ове несрећне земље, што само говори о томе да је
судбина Гладије и Гладијанаца већ давно била позната онима који су знали шта и
кога остављају иза себе. На жалост, после тог епохалног вишевековног
националног узлета који је оставио тек видљиве трагове у наслеђу потомака,
Гладија је до те мере узлетела у свом националном суноврату да више никакву
копчу Новогладијанаца са прецима није било могуће наћи, а нико није ни знао
зашто би је тражио. Гладијанци су постали нешто налик на народ који је, као што
рекох, заборавио зашто је ту и где се запутио, народ који живи у садашњости,
уживајући у свему ономе што му се догађа, срећан што постоји и што се из дана у
дан све више модификује у нешто што није познато науци, а што подразумева
колектив који функционише без важећих принципа, већ само на чињеници да
опстајава као карантин, као кавез у којем су смештени неки ретки примерци
живота који се показују деци и знатижељницима као аутентична слика нечега што
постоји, а што би могло да послужи као пример свима онима који не поштују власт
у својим државама.
– И како је
у таквом народу било могуће успоставити демократију, па макар и на начин какав
је овде присутан или се бар чини да јесте?
– Како се
развија клица демократије бачена на овакво тле, лако је замислити. Заправо, у
Гладији није ни било неопходно нешто нарочито проглашавати увођење демократије,
будући да је воља већине овде одувек била неприкосновена. У сатирању самих себе
и својих ближњих Гладијанци су одувек били сложни, као један, а мало је тога
другог што их је занимало у животу. Гледано тако могло би се рећи да је, што је
парадоксално, ступањ демократије у Гладији достигао највиши могући ниво. Како мањине
једва да је и било, у Гладији је већина успела да успостави власт над самом
собом, што је, како су се хвалили, готово савршенство политичког живота. Ретки
несрећници, којима Бог није дао да буду као и други Гладијанци, могли су да
осећају незадовољство постојећим стањем, огорчење, бунт, гађење или било шта
друго. Од тога тешко да је могло бити некакве користи, сви су тога били свесни.
А ја сам био један од њих. Боље речено, био сам један од оних који је полако
схватао околности у којима се налази и све више је постајао свестан чињенице о
узалудности било чега у таквим околностима, осим прихватања фактичког стања.
– И то тако
траје и трајаће још, како се чини? – рече Смит.
– Систем
заснован на глупости, на подаништву, на зависти, на примитивизму, на уживању у
гладовању...био је до те мере чврст да га је
било немогуће урушити. Све оно што су Гладијанци поднели да би постали
то што јесу до те мере их је очеличило и учинило постојаним да нема те силе
која је могла да их промени и окрене у било којем смеру од онога у којем су
ишли.
Лабуд ућута
и запали цигарету. Његов саговорник је отворених уста гледао у њега, а онда
погледа по присутнима.
Све то што
је Лабуд изговорио видело се и на тих неколико образина које је летимично
скенирао својим погледом, као на офуцаним крпењачама. Није на њима било
горчине, незадовољства, ни говора о бесу, о потреби да се било шта промени,
једино што их је красило и чинило самосвојним била је та неуништива постојаност
у свом истрајавању и одолевању свему чему се може одолети. Било је то нешто што
никада ни један путописац, нити психолог није знао да дешифрује, нити преведе
на било који други језик, ту усађену потребу да се трпи, да се другоме нанесе
зло, чак и када од тога нико, а нарочито онај ко иза свега тога стоји, нема никакве
користи. Била је то само једна од карактеристика непознатих у људском,
животињском па и космичком свету, која је красила овај дивни и необични народ.
А било их је још.
Новинар узе
дигитални апарат и блиц севну хватајући
Лабудов замишљени израз лица и кажипрст на слепоочници.
– Запрво, дошла су та нова времена када ми се учинило да је
све што сам до тада радио са изузетном посвећеношћу наједном постало погрешно.
Било ми је јасно да сам живео сасвим погрешан живот и да је требало живети
сасвим другачије, а онда, опет, када мало боље размислим, убедим себе да је то
било то и да другачије није могло – рече Лабуд.
– А шта то на прмер?
– Па, рецимо то да сам одувек мислио о себи да сам некакав
револуционар и писац посвећен свом народу и свом језику, а онда сам схватио да
ја, такав какав јесам, ни том народу, ни језику уопште нисам потребан. А, што
је занимљиво, ни они мени. Одједном смо се нашли на сасвим супротним странама,
али ипак још неким делићем нечега, а не знам шта је то, покушавам да то не
признам себи потпуно, још увек покушавам себе да убедим како је тако морало да
буде и како још увек има сврхе борити се за своје идеје, а самим тим и за
самога себе.
– А шта је са Америком? Зашто не одеш тамо? Мислим да би то
за тебе било најбоље решење.
– Никада нисам имао жељу да будем Американац.
– Зашто?
– Рекао сам већ, не знам шта бих радио и како бих се осећао
као Американац, ако сам читавог живота желео да будем ово што јесам. Заправо,
не ово што јесам, већ оно што сам мислио да јесам или бар желео да будем.
Америка је нешто сасвим друго, творевина која функционише по
сасвим другачијим принципима и која захтева сасвим другачији приступ и
другачији карактер.
Мислим, Америка је настала свесно у главама неких занесењака,
којих је одувек било, а који су хтели да створе свој свет, далеко од тада
важећих принципа, да направе нову расу која ће завладати светом, у чему су у
великој мери и успели.
– Мислиш да је то лоше?
– Немам шта да мислим, лоше или не, тако је како јесте и ту
се ништа не може, а оно што је битно у свему томе јесте да се ради о новој
творевини која, за разлику од свих које знамо пре тога, функционише на сасвим
другим, модернијим начелима, начелима која су сасвим у складу са људском
природом.
– Шалиш се?
– Не, не шалим се, али ствар је у томе да људска природа није
ни мало сјајна и врло је далеко од онога што се овде учи по школама и што
поједини политичари, проповедници и којекакви квазимудраци људима уливају у
главу. То чему их уче, чак и све религије које знамо, састоји се у томе да се
људи преваспитају с тим што им се не каже шта је то што се код њих
преваспитава, а ради се о самој суштини људског бића, о гену. Творци Америке су
пустили да се држава контролисано развија на правој људској природи која
подразумева све само не толеранцију, поштовање човека и људске врлине. То је
једна дивља селекција у којој је најбитнији сопствени интерес којем је све
подређено, заједница у којој најгрубљи, најлукавији и најпокваренији или,
просто речено, најсебичнији увек побеђују, као и у природи уосталом. Касније, када стекну оно
што желе, они се култивишу, овладају лепим манирима, децу шаљу на колеџе и
уметничке школе и повезују се са себи сличнима у изградњи новог света којим,
како би то Ниче рекао, влада воља за моћ
и ништа више. Осталима се и даље сугерише како су врлине оно што би
требало да краси људску расу, али се прећуткује да се каже и расу поданика,
модерних робова или извршилаца послова својих господара који у модерном времену
имају маске власника разних корпорација, бизнисмена, шоумена и осталих, како се
то каже, успешних људи. Америка не функциоише ни на чему другоме осим преваре и
фанатизма да се досегне моћ, да се дође до пара које онда омогућавају све.
Америка је настала на похлепи и опстајава на томе, што, како се показало, ни
мало не смета у развоју једног света који је, ето, већ на путу да загосподари и
пространствима изван ове планете.
– Невероватно, никада на тај начин нисам размишљао о томе.
– Зашто, па човек је одувек био биће које се дресира и за
које не постоје универзална правила. Зар нам то не говоре и најразличитије
културе које су и до дан данас опстале, мада су се у великој мери мешале са
другим народима и прихватале поједине обичаје? А обичаји постоје да би се
успоставиле исте норме понашања за све поданике, али норме које никада и нигде
нису важиле за вође. Вође увек постају
они који без икаквих моралних и етичких предрасуда за себе траже већа права од
других и ништа више. То им је тако усађено. Наша грешка је у томе што о људима
имамо потпуно погрешно мишљење и што о њима доносимо суд на основу параметара
које су неки други направили, а који се тичу њиховог поштовања онога што су
правила, а не њихова природа, дакле која се тичу одступања од сопствене природе
и прихватања онога што се од свих нас очекује да бисмо били прихваћени чланови заједнице.
Они који то знају, а, свесно или несвесно, скривају то своје сазнање, имају
шансу за успех. Они који то прихватају као апсолут имају проблема са самима
собом јер раде нешто, а сврха тога што раде њиховој подсвести није јасна. Људи
су као курјаци које су одгајале козе и који су временом изгубили спољашња
видљива обележја свог карактера, али мозак никако не може да се помири са новом
улогом за коју зна да није саздан, попут дрвосече којег све време убеђују како
је он заправо медицинска сестра.
Данас је то
све очигледније. Моћ појединаца са почетка ове приче достигла је такве размере
да више нема сврхе, а ни смисла, било шта крити. Време је добило страховито
убрзање, и праве промене тек следе, какве ми сада нисмо у стању ни да
замислимо. У свему томе јасно је да се све више истиче једна скупина, која
можда још није до те мере видљива и која делује из сенке, а која себе сматра
одабраним друштвом господара света што у суштини уопште није ни битно, који ће
ген људске расе наставити даље. Заправо, кад се мало боље погледа, све има онај
след какав је морало да има, а оно што је најбитније у свему томе јесте почетак
који ми сада никако нисмо у стању да мењамо и не преостаје нам ништа друго него
да се помиримо са судбином.
– Дакле, нема вам спаса?
– Ко говори о спасу? Говорим о поретку ствари, о нечему што
је хиљадама година грађено да би достигло ово што имамо данас. И слободно се
може рећи да то јесте то, без обзира како то нама као свесним бићима изгледало.
Уосталом, поставља се логично питање, да ли смо ми, који смо у тој другој
категорији, уопште свесна бића или смо од почетка узгајани као нижа врста којој
је било дозвољено да зна оно што јој је сервирано у дозама за које су неки
други сматрали да су сасвим довољне да се створи привид напретка читаве врсте.
Али, то није тако.
– Како није?
– Просто,
није. Читав свет који ми видимо само је позорница за представу која се одиграва
пред нашим очима зарад различитих циљева са којима, као што је познато, обични
људи немају ништа. Права истина је увек чувана и унапређивана далеко од
присуства обичног света, а када кажем истина мислим на све оно што подразумева
нова сазнања до којих се долазило. Зар мислиш да је сваки научник истрчавао го
на улицу и говорио "еурека" свакој будали коју сретне, када би дошао
до неког значајног открића?
А и да
јесте, каква корист од тога када је још у античком свету ниво свести мудраца и
обичних људи био приближан колико бува слону. Дакле, не може се порећи да
постоји свет науке у који су благовремено неки људи заронили, а који је потпуно
остао недоступан за 98 посто осталог света који се бавио сасвим обичним
стварима које су, углавном, подразумевале преживљавање. Ово што су нам данас
дозволили да користимо, само су играчке за забаву које су смишљене да у
потпуности заокупе пажњу људи у неком тренутку који се, како ми се чини, може
сматрати пресудним по много чему.
И мада се
чини како се ради о интелигентним справама, што оне можда и јесу, ако се мало
боље замислиш видећеш да све оно што чине јесте испирање људских мозгова из
којих полако али масовно цури и последња ганглија креативног мишљења у смислу
који подразумева потребу човека за достизањем сопственог духовног и физичког
успона.
– Ово је бомба, за насловну – рече Американац не скривајући
своје одушевљење као да је открио станиште Јетија, што ће да му донесе светску
новинарску славу. Лабуд га и непогледа. Био је преокупиран оним што је рекао,
том суштином коју је најбоље потиснути, а која, ево, у оваквим приликама болно
исплива на површину да помрачи сваку концепцију и живот учини потпуно
бесмисленим. У таквим околностима борба је била једино што је могло да се примени како би се стање
поправило. То су знали и он и његови непријатељи. Тога је постао свестан и Џон
Смит, човек са веома ретким именом у Гладији, али не и тамо одакле је дошао, а
где је Џонова Смитова било колико и жигосаних волова, ако не и више.
 10. ДЕО&via=stc_network)
0 коментара:
Постави коментар