8
Још једно недељно јутро, ко зна које по реду у њиховом
заједничком животу, испуњено влагом и жутилом опалог лишћа чији се мирис мешао
са испарењима коњске балеге, издувним гасовима мршавих кљусина упрегнутих у
расклиматане запреге и какофонијом пригушених псовки градских зазјавала и
придошлих сељака који су глуварили по неопраним улицама, ушуња се неприметно у стан. Наталија Ивезић
прва отвори очи у којима се, намах, појави злокобна сенка ужаса при суочењу са
стварношћу која није обећавала ништа добро. Згађена над собом и свим оним што
је окружује покуша, склапајући очи, да се врати у сан из којег тек што беше
протерана. Није ишло. Устала је и пошла у купатило, убеђена да ће вода однети
ту тескобу која се већ годинама таложила негде на дну њеног стомака одакле се
ширила и тровала јој читаво тело. Судар са огледалом, који је сваког јутра
бивао све болнији и ужаснији, готово је баци у очај. Није успела да издржи
сопствени поглед у којем са запрепашћењем, поред страха и згађености, откри још
нешто–мржњу.
Изненада је постала свесна да мрзи то добро познато лице на
којем се свакога јутра појављивала још по једна ситна бора, а оне већ постојеће
све дубље урезивале у кожу која је, чинило јој се, постајала све грубља,
истрошенија и масна попут крпе за прање судова која је доспела у оно стање када
би је још једно прање коначно претворило у нешто што више није било могуће
идентификовати. Истисну калодонт на четкицу и поче жестоко да трља зубе и десни
не би ли уклонила задах који је почео да је прати и кога се грозила као најцрње
слутње почетка сопственог распадања.
Била је свесна сопственог тела, омлитавелих дојки које су
ружно, попут неких огромних израслина, висиле са њених груди смежуране и љигаве
као гњиле диње које човек није у стању ни да додирне без осећања гађења које га
прожима. Велика задњица је све више постајала безоблична гомила меса без
икаквог смисла и сврхе, а струк се губио
у наборима сала које је, однекуд изнутра, надирало попут подмуклог непријатеља
који пипцима хоботнице покушава да је стегне и удави. Испод офарбане косе, већ
подрасла, њена, неодређене боје, прошарана седим власима које су се, чинило јој
се, множиле као бактерије. Старост, прође јој изненада кроз главу сазнање од
којег задрхта, а очи јој се ужаснуто разрогачише и с неверицом, још једном,
пажљиво осмотрише одраз сопственог лика у огледалу. Не, не, није то ружан сан,
није то нешто што се само другима догађа, док ми мирно живимо сопствене животе
прихватајући с гордом охолошћу оно што нам је природа, као својим изабраницима,
тако великодушно поклонила. То је стварност. Застрашујућа али истинита, чак
опипљива. И не само то – стварност која се прима као вероватно ни једна друга
појава, целокупним бићем, сваким дамаром те природне законитости и нужности
која се зове човек. Да, баш тако, била је то она истина с којом се сви једном
суоче, наравно, под условом да их срећа послужи да поживе довољно дуго.
Старост, смрт, распадање, смрад, мрак, ништавило...били су
појмови који се попут грозоморног калеидоскопа завртеше у њеној свести
изазивајући такав страх за који она до тада није ни слутила да постоји. Једно
од оних стања којем човек не успева да докучи суштину. Страх од живота, од
смрти, од себе, страх као свемогућа и свеобухватна појава од које човек не зна
где и не зна како да побегне, осим у лудило. Полако, тетурајући се у кошмару
који јој је паралисао удове и чула вратила се у спаваћу собу, њему, наслућујући
да јој је он једини спас, последња нада, обала које се, попут дављеника, треба
домоћи да би се сачувао сопствени живот.
Пробудио га
је коси јесењи зрак сунца, уздигнут високо над кућама у предграђу, који бешумно
затитра на његовом лицу да он готово постаде свестан његовог физичког постојања. Чинило му се да
осећа тежину те светле пруге која је собу преполовила на два дела између којих
су, у светлом снопу, као на пројекцији филма, титрале честице прашине. И не
само тежину, већ боју и мирис, чак и укус одлазећег лета које се баш и није
имало по чему памтити, осим као још један део живота који је заувек отишао у
неповрат и који још само у сећању наставља
да постоји као сплет најразличитијих сличица, неповезаних фрагмената који тек
иницирани неком мишљу или догађајем поново оживе, али обасјани сасвим новим
светлом.
И можда је баш то, та
метаморфоза од прилике до прилике оно што им даје ону носталгичну црту која
понекад зна да слатко узбуди и узнемири читаво биће које тек у склопу сећања и
надања достиже свој пуни смисао и значај. А то је, заправо, живот. Био је
задовољан. Пун неке нове наде, пун снаге, пун љубави за све што је ту на тој
заједничкој планети краткотрајно, али са сврхом и што нестаје али наставља да
траје у својим потомцима, у сећању, у неком
оваквом снопу светлости који
пресеца још неку собу негде, ко зна где у бескрајном пространству
Космоса. Осећао је да, као никад до тада, у њему буја живот, неко ново сазнање
себе и свега што га окружује. Окренуо се на страну, али место до њега је било
празно. И баш када је заустио да јој изговори име, она се појавила на вратима.
– Шта, није ти добро? – рече Лабуд спазивши бледило у које
Наталија беше увијена као у какав испоснички плашт из којег су вириле још само
црне, крупне, мало уплашене очи.
– Не, не, добро ми је – брзо изговори она и пође му у
загрљај. Чврсто га је стегла осећајући како се нешто од његове енергије неким,
њој непознатим начином, претаче у њу. Осећала је како јој се полако враћа
руменило у лице, како јој дојке бујају и уздижу се као плашљиве текунице које
несигурно испробавају и коначно успевају да се одрже у стојећем ставу
захваљујући вољи и потреби коју им је сама природа наметнула. Осећала је своје
брадавице као антене преко којих је могла да ослушне његову душу.
А тај глас јој је говорио да он, Лабуд Чичак, поново
припада њој и само њој, а не тамо некој
Анђелки Вражић о којој је сва[
*****
Из кухиње се чуло монотоно лупкање капи у судопери, а са
радија су тихи звуци Клавирског концерта Чајковског допуњавали готово
супружничку идилу недељног поподнева.
– Лабуде, волиш ли ти мене, уопште, јеботе? – упитала га је
изненада.
– Да, волим те, наравно да те волим, зашто бих био с тобом да
није тако?
– А шта је са оном малом дроцом коју си запослио? Мислиш да
ја не знам да ту има нешто?
– Каквом дроцом, о чему причаш и откуд ти сад то?
– Само хоћу да знам.
– Нема ту шта да се зна, девојка је радила свој посао, добро
га је радила, и то је то. Али, више не ради.
– У реду, нека буде, видећемо....– допре до њега претећи Наталијин гласић, а онда се све утиша
и само је Чајковски на крилима своје маште и генијалности лебдео у соби
испуњеној мирисом зноја и дуванског дима.
– Знаш да је умро Добрица Мудринић – рече Лабуд.
– Е, баш ме заболе за твог Мудринића – стиже одговор из
суседне собе – најбоље би било када би сви поцркали, ти гадови... – додаде
Наталија бесно.
Лабуд не рече ништа. Запалио је цигарету, дубоко увукао дим и
загледа се у слику покојника на насловној страни престоничког таблоида „Жуљ“,
која се појави на екрану. Добрица Мудринић је стајао са леве стране свог шефа
Гладомира Сериозног на свечаном пуштању у рад погона за прављење метли од
дренових прутића. Ипак, бар се Лабуду тако чинило, било је на његовом лицу, у
погледу, а и у комплетном држању, некаквог непристајања, стида, неког искреног,
људског схватања фарсе у којој је морао да игра једну од главних улога. Та
улога, колико год му тешко падала, за Добрицу Мудринића беше одиграна.
„За тебе је све завршено“, помисли Лабуд покушавајући да у
бившем погледу старог пријатеља пронађе бар трачак оне дечачке невиности и
опијености животом из школских дана. Није му успело. То лице, чинило се, чак и
за живота је било мртво.
Ако га је нешто у животу ужасавало, то је била смрт. Суочење
са смрћу, у ма ком њеном облику, остављало је на њега трајне ожиљке којих није
могао тек тако да се ослободи. Осећао је да му негде дубоко у подсвести кљуца
неописиви страх пред тим, људском уму несхватљивим, физичким стањем. Није се
плашио самог чина умирања, бола, нити самртничког ропца, плашило га је
ништавило које долази после свега и са којим он није могао да се помири. Знао
је да је бесмислено у његовим годинама размишљати о таквим стварима, па ипак,
без обзира колико је био свестан погубног деловања таквих присилних мисли на
сопствену психу био је убеђен да та иста психа ни у једном тренутку није
деловала ослобођена тог схватања и то му је живот чинило неподношљивим.
Покушај да себи објасни како је бесмислено размишљати о
нечему што је неизбежно сводио се на исто, присуство мисли које су га
паралисале и његова размишљања усмеравале у оном правцу у којем он није желео
да она иду. Како су године пролазиле, како је постајао старији, увиђао је да је
све мање у ситуацији да контролише своје мисли, све мање је било тема које би
потпуно заокупиле његову пажњу. Увек би се негде, у неком органу, некој ћелији,
неурону или ткиву задржала бљутава, светлуцава локвица страха која би изненада,
наоко и без икаквог повода, почела да се шири, разливајући се кроз вене и
паралишући цело тело, а да прави разлог те парализе није постојао у неком
физичком облику, па чак ни у садашњем времену. Његови корени налазили су се
далеко, далеко у прошлости и временом су се гранали, задебљавали стварајући
прави правцати систем страха који је владао његовим покретима и поступцима,
његовим мислима и жељама. Знао је, његово тело је било опседнуто страхом. И ма
колико он био свестан ове чињенице, било му је немогуће да се избори и надвлада
га.
Избегавао је сахране. Чак и само гробље изазивало је у њему
немир који је једва успевао да угуши. Заправо, бавећи се више сопственом психом
чинило му се да полако почиње да схвата да је сваки од тих страхова у ствари
страх од самога себе, страх од сопствене немоћи, од несналажења у свету који га
окружује, од несхватања и неприхватања околине, од неусклађености својих жеља
које нису биле претеране са могућностима које нису биле мале, али је њихово
остваривање у његовој свести, а и у такозваном реалном животу, често изгледало
бесмислено.
Гледао је хладне образине бивших лица иза којих више није
било ничега до тамне немерљиве празнине испуњене ћутањем које више никада нигде
никакав звук неће моћи да заталаса и узнемири. А речи као што су никада, нигде,
ништа... још од детињства у њему су изазивале узнемиреност коју могу да створе
само недокучиви појмови, ознаке чије је схватање и разумевање условљено маштом
онога који размишља, а он, бар у машти, никада није оскудевао. Додиривао је
хладна чела и беживотне руке мртваца и баш та хладноћа била је оно што ужасава.
Да није ње негде у подсвести још увек би се могла одржати мисао да се нешто
може десити, да може доћи до неке промене, да се живот можда некако опет може
вратити у то смирено, пожутело тело. Међутим, та хладноћа није више уливала
никакву наду. Заправо, баш та хладноћа и јесте била смрт у свом пуном и правом
значењу. Све што је долазило после тога, музика, цвеће, плач, грозно и незасито
разјапљена рака и добовање влажне земље по акустичној површини сандука у ритму
изазваном сударом земље и дрвета, било је само полагано удаљавање сандука
заједно са садржином своје унутрашњости, као да га нека натприродна сила гура
све дубље, ка средишту Земљине кугле, у Пакао.
Све је то
имао на уму док је посматрао познато лице и на смртовници која беше прикуцана
на стабло дебелог багрема чија се пожутела крошња беше надвила над ољуштеном
зеленом љуштуром киоска у којем је Лабуд обично куповао цигарете. Било је то једно од оних изненађења
у која се одмах, а и доста касније, једноставно не може поверовати. Сазнање
које се прими, али као кроз неку непрозирну
измаглицу, која је заправо одбијање чињеница, потреба да се истина не
прими онаквом каква је, да се избегне, а опет негде у подсвести јасно изражена
мисао да је баш тако и да се с тим треба помирити. Гледао је лице човека који
му је био пријатељ, један од ретких за кога је то могао да каже, лице које је
познавао готово као своје, чију је сваку пору, сваку ситну бору, младеж и
бубуљицу знао. У животу постоје околности које човека, и против његове воље,
вежу за неке друге људе, животиње или предемете....
****
Лабуд је
дуго размишљао да ли да присуствује сахрани министра. Знао је шта га чека и да
то може да буде врло непријатно, не само због задаха смрти који обично прати
сахране, већ и због свих оних који би требало да се појаве тамо. Тим више што
се радило о министру. Ипак, у питању је био
његов некадашњи школски друг који је био релативно добар тип, али га је
живот одвео у погрешном правцу, што му Лабуд никада није узимао за зло, а што
је и његов неславни крај само потврдио.
– Који ћеш
курац тамо? – рекла му је Наталија када је затражио њено мишљење, а он је само
слегао раменима.
– Не схваташ ти то – одговорио је – мада ни мени није јасно
зашто осећам потребу да се нађем на том укопу, нешто ми, ипак, говори да би
требало да идем.
– Па, иди – рече Наталија кратко и неодређено одмахну главом.
Знао је он
да ће ту бити много познатих лица, чак и неко ко се веома високо котирао у
новој власти, а кога је Лабуд буквално изнедрио. Тај који је у међувремену
постао један од првих људи Гладова, Лабуда је игнорисао, чак би се могло рећи и
свесно, чинећи све да се његов творац једноставно уклони, као и истина о
његовом доласку на власт. Е, тај је у гладијску демократску револуцију кренуо
као врли узгајивач бикова који је са својим здравим узгајивачким идејама
приступио Лабуду. Овај му је веровао јер ни у лудилу није могао да помисли да
би једна таква креатура могла на било који начин да га спута у ономе што ради,
Али, показало се да исконска жеља за влашћу, чак и код таквих примитиваца,
удружена са подршком Гладомирових тајних служби, може да буде и те какав
противник.
Одлучио је да иде, нешто га је терало на то,
а није могао да објасни шта. Решио је да послуша глас који је долазио изнутра и
да пође за тим инстинктом, па шта буде. Прошао је кроз град који је био готово
празан и стигао пред општинску зграду, где је био заказан скуп, баш у тренутку
кад је поворка кретала ка гробљу. На слабашном ветру, као без вриске срозане
гаћице девице, млатарале су на пола копља спуштене државне заставе. На челу поворке био је лично
Гладомир у свом блиндираном гладомиромобилу са посебним штитницима за одбрану
од демонстраната, месечара и маларичних плазмодијума. Гладомир је још од
детињства био алергичан на плазмодијуме
и месечаре–шетаче кроз поља амброзије.
За њим
су пешице ишли министри и председник
владе, локални политичари и шачица гладовских беспосличара, зазјавала и оних са
посебним потребама којима би сваки скуп добро дошао да разбију монотонију свог
аутистичног бивствовања, а нешто и презалогаје
после укопа. Лабуд им се придружи и настави да хода на зачељу колоне све
до капеле пред којом је требало да се одржи опроштај од покојника.
Са
специјално за ту прилику инсталираног озвучења зачу се музика, тужна, храпава и
до суза раздражујућа “Гладимо те,
гладимо, Гладијо, мајчице наша”. Присутни опустише руке низ своја тела, као
лутке од пластелина на августовском сунцу, заузимајући прикладан саучеснички
став. Удовица јаукну као гладно сироче у новоотвореном свратишту и поче да чупа
косу. Лабуд осети хладни додир вреле штаке на својој
нози, што га узнемири и он овлашним
погледом пређе по неколицини прилика испред себе тражећи власника штаке. Одмах
закључи да је у питању човек који је стајао тик испред њега, у сивом
министарском оделу, и све време се пребацивао са једне ноге на штаку и обрнуто,
са штаке на ногу. Био је то министар за рад, инвалидска и борачка питања и
потпитања Богаљуб Штакић. Лабуд га учтиво куцну средњим прстом по рамену.
– Лакше мало са
том штаком, матори – рече тихо.
Министар се
окрете, погледа Лабуда са висине и скоро презриво окрену главу, а онда поново Лабуду окрену своје
унезверено лице.
–Бога
ти љубим, па, ти си…онај….онај…..Ла..Ла…Лабуд…опозиција – рече изненађено
министар за рад и борачка питања Богаљуб Штакић, пошто је препознао познатог
борца против Гладомировог режима. Обешене вилице и избечених кратковидих очију
висио је на својој штаки као ново, још неразрађено страшило у пољу овса. Лабуд
је ћутке гледао испред себе не удостојивши министра ни погледа и осећајући у
ноздрвама необичан и јак мирис помешан са мирисом истопљених свећа и тамјана.
Чинило му се да то цвеће на министровом сандуку раскошно шири необичан мирис.
Протојереј
ставрофор Нићифор, крупан старац, дуге коврџаве браде и подмуклог лица са
нескривеним перверзним осмехом у зејтињавим зеленкастим очима, отпева неколико
пасуса из Павлове посланице Атињанима, а онда се прекрсти, отпи гутљај вина и
обрати се присутнима:
– Браћо и сестре, ви који сте се уздигли од мајмунских
репова, који сте некада били само земни прах, данас и овде опраштате се од
нашег драгог Добрице кога је Бог лично позвао у свој бесмртни загрљај. Ми, који
још неко време остајемо овде....извињавам се – рече поп и маши се свог мобилног
телефона који се огласи из неког од набора умашћене мантије, хитро и послушно
као да га Бог лично зове.
Присутни сачекаше да Нићифор врати телефон у потпуно
невидљиви џепић своје мантије, а он настави:
– Смрт нашег пријатеља и колеге, супруга и сина, кума, зета и
пашенога, шурака, комшије, министра и раба Божјег...
– Скрати то Нићифоре, остаћемо до сутра, јеботе! – шапну му
Гладомир.
– О.К. шефе – одговори овај шапатом и настави – опомиње и
подсећа – доста је било братомржње, доста је било рата, свако убиство је
братоубиство, зло ником добро не доноси, рат није никоме брат.
Свет је овај тиран – тиранину, а камоли души благородној. То
су речи, драга браћо и тужни зборе, које нам навиру овде, пред одром нашег
премудрог Добрице, пострадалог министра Владе Гладије. Утолико пре нам те речи
навиру на ум, уколико се налазимо на домак темеља храма који ће да израсте из
спаљених гениталија и мученичког праха највећег просветитеља гладијског народа
Трокара Лелемудића. Пре Добрице Мудринића, покој му души, на овом месту почивао
је једино онај који је оставио иза себе поруку своме и сваком земаљском народу:
„Овде је горко и кратко, а горе бескрајно слатко“, ми се данас овде опраштамо
са Добрицом Мудринићем у близини споменика јунаку чије је трупло, такође,
посечено душманском руком и окапало напуњено сеном у Гладограду пре 200 година,
по оној народној – свака рана је поред срца – а ова рана, рана Добрице
Мудринића, не само за његову жену, мајку, дужнике и сабраћу, него за све нас и
за цели народ гладијски је рана која је рана посред срца.
Добрица Мудринић, кога испраћамо данас на домак темеља
светога храма на вечни починак, биће запамћен по много чему, али првенствено по
томе што је, у моменту најдубљег понижења свога народа, дао велики допронос за
науку радећи предано на пројекту који ће Гладију и њеног првог човека да сврста
у ред најзначајнијих држава и појединаца у историји.
У тренутку када су још стотине хиљада његовог народа,
прогнаника са својих огњишта у дому без дома, у земљи без земље, у отаџбини без
отаџбине, у тренутку кад над главом његовог народа стоји мач пилатовске правде,
Добрица Мудринић је покренуо обнову крвотока народног, друштвеног и социјалог
живота, обнову државног заједништва и
покиданих веза са светом.
Но, убила га је братска мржња, кратковида и слепа, која
превиђа вечну истину да ко се мача маши – од мача ће и погинути.
– Шта то лупеташ, попино? – рече Гладомир, али га надахнути
Нићифор, који се сав беше заруменео од усхићења као да у крилу држи плавокосог
трећака, уопште није регистровао.
– Ако је убиство једног човека, Добрице, толико велико зло,
колико ли је тек велико зло погибија и страдање толиких људи у недавним
ратовима код нас и у свету, колико зло и невино проливене крви чекају у наше
дане други народи од рата који им прети?
Смрт Добрице Мудринића опомиње и подсећа све људе и народе
који имају разума и памети – доста је било братомржње, доста је било рата,
свако убиство од оног каиновског је братоубиство, доста је било братоубистава у
свету, зло ником добро не доноси, рат није никоме брат.
Поред наведеног, оно по чему ће се памтити и по чему ће овај
народ памтити Добрицу Мудринића то је и његова дубока жеља и брига за завршетак
светога заветнога храма гладијског побожног народа из којег нисмо могли да га
испратимо у безобалну вечност Божанске тајне.
Знао је Добрица да, без храма, као без богочовечанске мере
људског достојанства, нема и не може бити истинске будућности и свеукупне
обнове живота његовог и свих земаљских народа.
Зато, ево, и својим опелом на отвореном, ван храма Трокара
Лелемудића, он уграђује себе, не само у своју бригу, него самога себе и своју
дубоку рану, уграђује у овај храм најдрагоценије што човек може уградити у
светиње. Зато се молимо Богу нашем, господару живота и смрти, да својом
свецелосном и свецелобном голготском раном, које се Добрица, као што сам
недавно чуо, дотакао када је био у Јерусалиму, чекајући неколико сати да приђе
гробу Господњем, нека би та рана голготског мученика и Спаситеља Бога љубави
зацелила, не само рану Добричину, не само ране овог народа његовог, не само
рану његове жене и мајке, него нека би исцелила и све ране рода његовог и нека
би опака братомржња у свим земаљским народима била исцељена и нека би голготска
рана обасјала својом вечном љубављу, миром, истином све земаљске народе, нека
Господ, који је дародавац живота и доносилац мира, подари мир праху његовом,
мир народу његовом, мир свим земаљским народима, а Господ који прима у недра
своја свако створење, нека упокоји душу његову у светлости вечној лица његова,
сад и увек и у векове векова. Амин".
– Али, бабу му јебем у шупак, шта се то осећа? – упита
Гладомир шапатом једног од четрдесетак својих најближих безбедњака.
– Пицољуб –
мирно одговори овај, са таквом равнодушношћу као да се ради о мирису воска,
тамјана или лаванде.
– Никад чуо – рече председник – неки бојни отров?
– То је оно
чиме жене премазују и прскају своје пи.. – поче бодигард, али га Гладомир
прекиде стављајући му руку на уста, јер га у том тренутку позваше, да у складу
са протоколом, поред одра изговори неку реч о лику и делу министра Добрице. У два корака, осећајући пецкање у
ноздрвама, Гладомир се нађе изнад Добричине главе која је мирно почивала на
памучном јастучету на којем је био извезен Гладомиров лик са ловоровим венцем
око главе.
– Мој народе
– поче он намерно избегавајући да каже тужни, мада међу присутнима, осим
новинара, доколичара, ближе родбине и политичке елите, поштеног и радног народа
није ни било. Повећа група изгладнелих Гладовчана већ је заузела своја места
око монтажних столова за ручавање на којима су већ били постављени пакетићи од
стиропора, такозваним поделама, са димљеним гуштерима и пљескавицама од
самлевеног меса ислужених вучних кљусади, над којима су у ројевима кружиле муве
зунзаре и оне обичне – коњске.
– Отишао је
један од нас – изговори он и погледа по скупу, а присутни се згледаше међу
собом као да траже онога ко недостаје, што су на неки симболичан начин и
чинили. Гладомир настави:
–
Отишао је човека који је поставио темеље
модерне економије Гладије, осмисливши стратегију која се укратко може
дефинисати паролом : Свако што више може, а од свакога до голе коже. У овом
тренутку ми још нисмо ни свесни колика је празнина остала иза њега у нашој
влади, у нашим срцима, у нашим...
Гладомир се
замисли за тренутак, али један од његових обучених млатоглава, како су се
самозвали саветници, узвикну :
– Живео
председник Гладомир!
– Живео –
зачу се из неколико сувих грла.
А онда се,
уз посмртни марш, поворка упути ка месту одређеном за покоп. Изгледало је да се
свима жури, мада су ишли полако, ногу пред ногу, пратећи устаљени и већ
општеприхваћени ритам који су наметнули носачи ковчега, Добричини блиски
сарадници, који су гурали лафет. И тако све до раке око које се сви окупише
чекајући завршни чин церемоније укопа министра Добрице.
Председников
шеф протокола подиже руку и људи ућуташе чекајући да им се Гладомир обрати још
једанпут.
Лабуд
погледа присутне и поново ухвати поглед председника градске скупштине који га
је гледао као немилог сведока којег би се било најбоље решити. Издржао је његов
љигави поглед, а онда се посветио Гладомиру.
– Да, неће
нам бити лако и морамо бити спремни на свакојака одрицања. Добрица је, што му и
име казује, био толико добар да таквога више нећемо имати. Ипак, ја сам уверен
да ће остатак владе учинити све како бисмо овај губитак што пре и што лакше
поднели и преболели. Нека му је лака гладијска црна иловача – рече Гладомир и
сузе му потекоше.
Заплакаше и
присутни, и што од алергије, а што од страха плач се разлеже над раком док су
груменови влажне иловаче засипали ковчег у којем је на последње путовање био
отправљен један од Гладомирових најближих сарадника.
"Као
што постоји димензија коју видимо или чујемо, постоји и она коју не видимо али
је осећамо," размишљао је Лабуд док му се у ноздрве увлачио мирис смрти.
"Сва остала чула могу да буду обманута, да подлегну погрешним утисцима,
само чуло мириса мозак непогрешиво зна да протумачи. А мирис изазива низ других
реакција које утичу на цело тело", размишљао је Лабуд сећајући се када је,
као дете, први пут присуствовао сахрани оца свог школског друга Добрице одакле
је понео тај мирис смрти који му се заувек урезао у сећање.
– Ето, што
ти је живот – рече Лабудов нови познаник, који се поново, са све штаком, беше
пришуњао уз њега, тихо као увређена ласица – а ти би да рушиш систем, да мењаш
власт, да уводиш демократију у овај народ који је стотинама година испаштао
због своје доброте, светске завере, јебене америчке империјалистичке политике и
папе.
– Био ми је
школски друг – рече Лабуд, гледајући одсутно гробаре који су у неком само њима
знаном ритуалу, потпуно лишени било каквих емоција, набацивали земљу на сандук.
"Какав ли је осећај човека у моменту када заувек прекида везу тела са
горњим светом?" питао се он.
– Знао сам –
полугласаним шапатом рече његов саговорник
у којем је Лабуд поново препознао министра за рад, борачка и инвалидска
питања и потпитања Богаљуба Штакића – па ти и такви као што си ти не могу сами
да дођу до такве идеје, вас образују конзули, кардинали, фратри,
клерофашисти, папа...
– Нисам
могао ни да замислим да ће умрети као Куројева десна рука – рече Лабуд и пође
да баци шаку земље на хумку која је већ нарасла.
– Ко, папа?
– врисну министар згрануто да се поп, који беше почео да пуни своју торбу
остацима свећа, пикаваца и папирних марамица, умало не упиша.
– Ма какав
папа, Добрица – рече Лабуд.
– Да, да,
Добрица, за сваки зачин чорбица, тако смо га звали – рече министар – али бити
опозиционар своме вођи, е, ја то не могу да схватим – додаде он и поглед му
постаде некако сажаљив, али и пун прекора.
– Неко мора
и то – рече Лабуд и баци шаку гробљанске земље по сандуку, а онда се упути ка
капији поред које је било буре са водом за прање руку.
– Не мора,
али видећемо се ми још, птицо злослутницо! – рече министар и чврсто стеже
песницу леве руке испред сопственог носа.
Са високог бора огласи се огроман сјајни гачац, црн као смрт,
испуштајући истовремено садржај својих црева на министрово голо теме.
• Ђубре
птичје! – просикта министар.
Лабуд се окрете и погледа га сажаљиво као згажену бубу. Тог
тренутка међу њима настаде дубок јаз који више ни време није могло да затрпа. У
истом моменту обојица постадоше свесни те чињенице.
 8. ДЕО&via=stc_network)
0 коментара:
Постави коментар