IVAN LIKAR: ZASEDANJE

ZASEDANJE

Urbana,prosvećena sredina. Frizerka čita Da Vinčijev kod. Medicinska sestra se vratila iz opere. Zatiče supruga u teškom psihičkom stanju. Neko ga je popreko pogledao u kladionici, dok je popunjavao tikete. „Ti i tvoji divlji i poročni izleti u sportske kladionice! Glavu ćeš da izgubiš!“ Već jednom je sebe doveo u veliku opasnost, kada je otišao na utakmicu, gde su ga prvi put popreko pogledali. Zvao je policiju, ali oni su mu se smejali. I tada ga je supruga, medicinska sestra, koja je postigla veliki uspeh i kao prodavačica parfema, prekorevala što se izlaže smrtnoj opasnosti. „Zar hoćeš da budeš kao onaj pesnik, koga su zamalo ubili? Eno ga ispred zgrade,lupa u šerpu,traži da mu dodele orden.“ Dok frizerka upravo završava sa čitanjem ozbiljne literature, sve je spremno za sednicu Skupštine stanara, na koju je pozvana i Aleksis Kolbi, nova predsednica. Medicinska sestra u očajanju pred nerazumnom hrabrošću diže ruke, i sasvim slučajno primećuje po vremenu na ručnom satu da sednica Skupštine stanara samo što nije počela. A Aleksis će sasvim sigurno doći, tako da je ostalo jako malo vremena do ponovnog susreta. Želela je da je vidi. U međuvremenu su se na krovu stambene zgrade već okupili stanari koji ozbiljno shvataju politiku. „Kako će da sleti na ovako malom prostoru?”, pita se baba Savka, bivša predsednica, koju su smenili zbog korupcije ili zbog spletki ljubomornih komšija, nije baš sasvim jasno. „Ovaj improvizovani aerodrom biće dovoljan“, govori baba Zorka,generalna sekretarka. „Ovde ni trotinet ne može da prođe, samo su nešto ofarbali i napravili neke znakove.“ Ali čuda su moguća. Sleće avion nove predsednice, Aleksis Kolbi. Dok jedan deo aviona visi nad ponorom, iz njega ispadaju Aleksis i naočiti nosač, starac od sto godina sa dušom u nosu. Kao po dogovoru, ponovnom susretu sa uspešnom bivšom komšinicom prisustvuju frizerka i medicinska sestra, koje se baš tada priključuju skupu. „Gde će se održati sednica?“, poslovnim glasom se obraća Aleksis svima. „U preuređenom atomskom skloništu.” „Pa da krenemo.“ I krenuli su stanari, silazili su niz stepenice, spuštali se dugo u mrak, kao u nekoj avanturi. Ispostavilo da su sijalice pregorele. „Hvala vam, dragi prijatelji, što ste me izabrali za predsednicu. Znam da ste napravili izuzetak, i poverili mi ovu odgovornu dužnost, mada nisam više član ove stambene zajednice. Da ne bismo gubili vreme, evo imam ovde baterijsku lampu, da nam bolje osvetli zasedanje. A imam i neke napredne ideje i predloge.“„Aleksis, zašto nisi dovela onog baštovana, sedmog supruga?“ Iznervirana, Aleksis odgovara: „Zato što je u bolnici, jer ga je neko isprebijao.“ „Ko?“ „Ja!“ Svi su zatečeni, ćute.Aleksis tada uključuje baterijsku lampu i osvetljava lice dok govori, što joj daje avetinjski izgled. Dobija se utisak da je u pitanju tajna sednica neke terorističke grupe, koja organizuje revolucije i prevrate. „Eto, ovako je bolje, sad možete da me vidite dok iznosim svoje radikalne ideje i predloge.“ „Mislila sam da treba da dođe poglavar Crnogorske pravoslavne crkve, da blagoslovi sednicu. Šta kažete da sačekamo tri ili četiri sata, a onda ćemo da vidimo“,prekida je zabrinutim glasom baba Savka. Ali su svi znali da je poglavar CPC otišao na zasedanje Saveta bezbednosti UN, posvećeno letećim tanjirima u Transilvaniji, gde je trebalo da na početku sednice da svoj blagoslov. Providni manevar baba Savke je naišao na osudu drugih stanara. „Samo nešto izmišljaš! Hoćeš ženi da upropastiš karijeru na samom početku!“ Aleksis se na sve ovo nije naljutila, nego je produžila po starom. Glamurozno zasedanje u mraku atomskog skloništa se nastavilo. „Trebalo bi da bacimo atomsku bombu na Hirošimu!“, predlaže Aleksis, a neke žene padaju u nesvest, dok se ostale u mraku smeju. „To smo već završili!“, dreči baba Zorka, generalna sekretarka. „A da bacimo još jednu?“, s nadom u glasu nastavlja Aleksis. „Ne može! To je suprotno statutu! Već jednom smo je bacili! Šta ona 'oće? Menjali smo statut da bi nju izabrali, ali ona je nezahvalna i nema mere. Svaki čas bomba! A princip skromnosti?”, opet se dere baba Zorka iz mraka. „Ne očekujete valjda da za savete pitam nekog konduktera?”, zaprepašćena je Aleksis, a onda pomirljivo dodaje: „Dobro, kako bi bilo da bombardujemo Nagasaki?“ „To smo već završili!“, ponovo se oglašava baba Zorka i njen glas kao da je isto što i glas sudbine. „Nekoga bi trebalo da bombardujemo!“, govori Aleksis, i u glasu joj se oseća očajanje. „Možda Rusiju?“, predlaže baba Savka, koja je uvek bila na strani Rusije, pa svi ovo doživljavaju kao šalu, ali ne i Aleksis, koja najavljuje da će o ovom predlogu razmisliti do naredne sednice. „Vreme je da se reformiše način rada Skupštine stanara. Odluke bi trebalo da donosim samo ja! Previše je besmislene birokratije. Već postoje načini da se ubede neposlušni i problematični!“ Ovaj nagli zaokret prema demokratiji je nagovestio novo doba u životu stambene zajednice. Nešto kasnije avion je odleteo. Iako je napolju bilo svetlo popodne, mrak je naglo pao, čim je avion nestao iz vidokruga. Svi su ćutali, kao da se stide, iako nisu tačno znali zbog čega. Suvišno je napomenuti da se sve ovo odigralo na periferiji Brisela i da je o svemu iscrpno izveštavala televizija.