21
Те вечери Лабуд се на захтев окупљене масе појавио пред
грађанима Гладова којима је митинговање прешло у навику и постало саставни део
живота, као глад. Није имао јасну представу шта би требало да ради и како да
наступи, али ни намеру да одустане, иако је био свестан да је и та битка
унапред изгубљена.
И почело је. Са олупаних звучника
одјекну Вангелисов „Цонqест оф Парадизе“
и Лабуд се, полако, праћен знатижељним погледима одушевљене светине, попе уз
дрвене степенице и стаде пред микрофон. Сачекао је да Конквистадори, по ко зна
који пут, отворе капије Раја, а онда се обратио окупљенима.
– Пријатељи… – почео је сугестивним гласом гледајући негде
далеко изнад глава људи који су га пажљиво слушали – тачно је да је све тако
како јесте, а нема потребе да говорим како нам је, али зар је могуће да мисле
ти паразити, који су нам узели добар део живота, како ћемо то оћутати и пустити
их да трају у кривотвореној историји као ослободиоци? Не, господо. Све у животу
има своју цену. Ваша је срећа што живимо у времену када су такви као ви постали
идоли оних који долазе, младих који би требало да преузму стег и да нас поведу
тамо где треба, али паразитизам је
појава дубоко скривена у сваком простом човеку, а у томе је и ваша заслуга,
господо!
У оваквим временима најбољи би требало да узму све у своје
руке. А када су и најбољи схватили да је то сувише захтевна ствар, чак и за
њихове умне главе, дошли сте ви, задригли паразити да лешинарите по цревима
земље на издисају, да исисате и ону мрву људскости и достојанства која нам је
преостала после свега.
О, ви заслепљени грабљивци, помрачени умови у телима штакора,
како то да вам нико није рекао да ништа велико на овоме свету не долази без
великог труда и да је злочин према ближњем нешто што кад – тад мора да се
плати. А то што мислите да сте узлетели на крилима своје лукавости, обиће вам
се о главу, јер баш ви, такви какви јесте, бићете жигосане креатуре за пример
онима који долазе, као сифилистичне курве, обележени за сва времена
незајажљивом потребом примитивца да буде власт, не схватајући да оно што
Јупитеру приличи волу ипак не стоји.
–Лопови,
бандо, злотвори...скандирала је маса.
Са места на којем је стајао јасно је могао да види снајперисте
на крововима околних зграда и одсјај месечине са шлемова Гладомирових
полицајаца у пуној опреми за разбијање демонатрација. Али је наставио.
– Дакле, вама се обраћам, о, срамото људског рода у обличју
наших савременика и сународника, суграђана и сабраће: И шта сад, шљуне одуване,
испуване и презрене, а шљуна је најгора могућа комбинација ходача на две ноге и
можданих импулса коју можете да замислите, шта сад, после свега? Јер, док смо
ми гладовали и борили се за голи живот, ви сте се товили, стицали капитал, ви
сте се курвали и путовали по свету, ваша деца су звиждукала сита, а ваше курве
постајале даме. Јер, док се свеопшта криза свих установљених вредности
деценијама обрушавала на наша измрцварена плећа, ви сте узлетали ка недостижним
висинама хедонистичке патологије саможивости. Док смо ми висили над провалијом
безнађа, већ закорачивши ка другој страни постојања, ви сте плуталу у
фараонској раскоши убеђени у вечно трајање својих помрачених, гњилих умова и
утовљених трбушина. Док су нас прогањале „демократске“ институције миле нам
домовине преко својих банкара, инкасаната, утеривача дугова, секача струје,
воде, кабловске и свега што се одсећи може, ви сте имали своје лечитеље,
апотекаре, адвокате, своје судије, своју полицију, војску, своју државу, на
крају крајева, у којој смо ми били само руља, бедна руља понижењу и пљачки
предодређена.
И како ћемо се, од сада па надаље, на овом малом простору, до
смрти гледати у очи, о, уштве угојене! У тој и таквој демократији, бедни
подгузници, ви сте постајали моћници, делиоци правде и кривде, пресудитељи и
господари туђих судбина, туђих живота и смрти, у име демократије. Док се све
унаоколо распадало, трунуло, лудело и обесмишљавало, ви сте напредовали,
ликовали, уживали у благодетима креираног ништавила. А, ми? Ми смо венули,
пропадали, лудели, одумирали и умирали буквално не схватрајући суштину те
бајковите стварности, тог кошмара који смо доживљавали као сан који ће
прекратити неко долазеће јутро. На жалост, таква јутра не долазе после толико
изливеног људског смрада који увелико гуши и запушава сваку пору и спутава
сваку рационалну мисао и емоцију. Како је могуће да се ни у једном тренутку
нисте упитали: чиме сте то, о, паразити похлепни, заслужили такве почасти, шта
је то што је вама, бедним извршитељима туђих налога, вама чмарним вашима, дало
толику моћ, толику срећу да само ви живите, да само ви уживате у свеопштем
распаду и уништењу свега вредног?
Како то да заслепљени сопственим значајем у времену
безначајних, нисте видели свеколику патњу, нисте чули ропац најумнијих и
најбољих које сте уклонили из свог видокруга како би само ви трајали, а ваше
идиотско семе избацило на свет нове форме човеколиких пузаваца?
И како сада, после
толико почињених зала, вратити све на своје место, како започети изнова или,
што је још горе, како успоставити нову заједницу са вама, безброј пута
доказаном онечовеченом сабраћом? Никако, наравно, јер постоје ствари у животу
преко којих се не може прећи, и поред најбоље воље. Требало би вас јавно
презрети, игнорисати, изопштити и пустити да се угушите у сопственом смраду,
јер је ваше зло немерљиво, а ваш грех неопростив. Ви сте та куга која је
уништила и последње зрнце разума и
хуманости и то је та људска правда, да страдате од самих себе и сопственог зла
којим сте загадили ову земљу у којој би, с пуним правом, и наша деца требало да живе.
Толико за
вечерас, сутра ћемо поново да се нађемо на овом месту, а сад идемо у шетњу –
рече Лабуд и сиђе са споменика. Пошао је полако, на челу колоне, а неколико
хиљада демонстраната за њим.
– Лопови, вратите нам предајник! – понављала је маса
пролазећи поред кордона полицајаца збијених у живи зид, који су мирно стајали
на сред пута чекајући команду за јуриш.
Али, бар те ноћи, команде није било.
 21. ДЕО&via=stc_network)
0 коментара:
Постави коментар