ПОБЕДНИЧКА ПРИЧА XX САТИРА ФЕСТА, 2022.

Момир Васић

Година јубилеја

- Молим присутне да заузму своја мјеста, искључе мобилне телефоне и мало се умире како бисмо почели са свечаном сједницом. Хвала.

Имам изузетну част и задовољство да отворим свечану сједницу наше мале, али сложне заједнице, посвећену обиљежавању године јубилеја. Наша заједница у овој години обиљежава пар јубилеја, што није мала ствар у ова тешка времена, а што представља велики успјех и доказ да смо далеко догурали.

Тачно прије десет година моја супруга Зора и ја проглашени смо технолошким вишком у нашем предузећу и преко ноћи остали без посла и елементарних средстава за живот. У почетку је изгледало трагично и безизлазно, али смо се врло брзо престројили у ходу и наставили да живимо нови живот, другачији од оног кад смо били запослени.

Оно јесте да смо и сами криви за несрећу која нас је задесила. Могли смо се лијепо учланити у владајућу странку и тако избјећи неприлике које смо доживјели, али наша тврдоглавост и понос су нас отјерали на улицу.

Обиљежавајући овај јубилеј мојој супрузи и мени наша заједница додјељује Плакету за изузетну храброст. Плакету смо заслужили, јер само храбри и луди би могли да изгурају десет година а да не дигну руку на себе и прекрате муке на један од добро познатих начина, или да подвију реп и потпишу приступницу.

Данас је тачно десет година како живимо од пензије тата Ставре. Десет година није мали период. Да нас питате како смо развлачили пензију мјесец дана ни сами не би знали. Оно јесте да је и пензија могла бити већа, али и тата Ставра се школовао и радио у кризна времена, па је и пензија таква каква је.

Овом приликом додјељујемо тата Ставри Плакету за животно дјело и пожелимо му да пензију прима још пуно година, бар док моја супруга Зора и ја не стекнемо услов за пензионисање.

Још један јубилеј обиљежавамо у овој години јубилеја. Навршава се пуних пет година како наш Раденко, дипломирани правник чека запослење на бироу за запошљавање. Тим поводом додјељујемо му Плакету за стрпљење. Пет година стрпљиво чека не помишљајући да оде у бијели свијет за кором хљеба, која је тамо сигурно и тврђа и црња од ове наше.

Ове године навршило се десет година како нисмо отишли на море. Кад боље размислим не знам ни што смо толико и трчали да се пржимо и малтретирамо на сунцу и то још дебело платимо. Овако смо се лијепо наодмарали код своје куће. У задње вријеме нам је много лакше, јер и други због Короне не могу да иду на море.

Тим поводом сви смо заслужили Плакету за патриотизам, кад немамо своје нећемо ни на туђе море.

Још један јубилеј обиљежавамо ове године. Тачно је десет година како чекамо боље дане, како се надамо свјетлијој будућности и како вјерујемо да ће доћи. Обећања постоје, жеље постоје, а године брзо пролазе, па тако накуписмо ових десет јубиларних година. Зато сви колективно и заслужујемо Плакету за наду и вјеру у свјетлију будућност.

Предлажем да са овог свечаног скупа упутимо телеграм подршке нашем премијеру и свим министрима, јер да није њих тешко да би се окитили оволиким јубилејима.

Позивам све присутне да пређу у трпезарију гдје је сервиран свечани ручак. Уједно се захваљујем спонзору данашњег ручка тетки Спаси из Трбушнице, која је донирала кокош живичарку, врећицу кромпира, литар ракије и теглу туршије.

До нових јубилеја сретно.

Момир Васић