НОВА КЊИГА МИРОСЛАВА СРЕДАНОВИЋА "РЕНЕСАНСА БЕЗ ХУМАНИЗМА"

Насловна страна: Шпиро Радуловић

 

ОДАБРАНИ АФОРИЗМИ:

Карикатуристи цртају политичаре без речи. Не могу свашта да им стављају у уста.

Србе су припремали да буду спелеолози. У ратовима су их бацали у јаме.

Народ се жали да је гладан. Ко му је крив што не гута толике лажи.

Узалуд имамо стари и нови календар. Ми увек радимо по своме.

Политичари вешто поступају с народом. Пре него што га преваре, одрже му мотивациони говор.

Политичари се народу обраћају бираним речима. Лажу.

Нацртали су на застави велику Албанију. Сада могу да је и натакну

Косово је мултиетничко. На њему има чак и заосталих Срба.

Србија је некада била привлачна за странце. Сада су јој и окупатори окренули леђа.

На Косову има још Срба. Треба само дубље закопати.

Срби на Косову имају свој позивни број. С.О.С.

Србија оклева са уласком у Европску унију. Била би је срамота да равноправно одлучује са великим силама.

Спорт зближава људе. Гледаоце на трибинама само кавези деле.

Није ћирилица потиснута из балканских земаља. Ћирилице има чак и на надгробним споменицима.

Непотребно се крије иза псеудонима. Он је, ионако, непознати писац.

Уз хумор објављује и своју фотографију. Да би народ имао чему да се смеје.

Ратни хушкачи не деле људе по вери и нацији. Сви смо ми за њих универзални даваоци крви.

Нису нас питали када су рушили Берлински зид. Иначе, та дивља градња би код нас била легализована.

Народ не уме да влада. Одмах га свргне нека диктатура.

ОДАБРАО: ДИБ

КРУНА ДИЈАМАНТСКОГ СЈАЈА 

Руски писац Леонид Крајнов-Ритов аутор је афоризма: «Нови- нар пише за све. Прозаиста за многе. Песник за малобројне. Афористичар за изабране.» Мирослав Средановић је афористар који пише за изабране љубитеље лепо обликованих, духовитих, поучних и критичких мисли. Он је уметник који озбиљно приступа писању хумора и сатире. Одлике његовог стваралаштва су господство, интелектуализам, одмереност, критичност и мисаоност. За њега се може рећи да је један од најбољих ученика афористичарског «лецеја», односно да је настављач правца у овом жанру чији је родоначелник велики Пољак Станислав Јежи Лец. Средановић из књиге у књигу показује ауторску храброст, уметничку доследност и тематску разноврсност. Афоризми Мирослава Средановића у збирци Ренесанса без хуманизма су енигматски, вишеслојни, отрежњујући, лековити, универзални, пророчки, пажљиво избрушени, с неочекиваним обртом и снажном поентом.  

Аутор ове књиге је обухватио широк дијапазон тема, а у свакој је на домаћем терену. Попут истинског ерудите, о свакој теми пише тако суверено да демонстрира леп стил, богатство израза, успелост уметничких форми и оригиналност хуморних разрешења. То потврђују афоризми: „Власт није ограничена. Наша власт је тоталитарна.“; „Политичари знају да народ не верује њиховим ситним обманама. Зато нас обасипају крупним лажима.“ Када говори о српским темама Средановић чини то на универзалан начин, а када говори о светским проблемима, у њима се препознаје и наша земља. („Политичари нису у сукобу интереса. Могу истовремено да буду страни послушници и наши господари.“). Историјске реминисценције у Средановићевим афоризмима имају уплив на садашње догађаје, као што и садашњост утиче на перцпецију прошлости. („Не желимо да се враћамо назад. Да не кваримо слику наше славне прошлости.“) („Гаврила Принципа су прогласили за терористу. Што је дуже мртав, то је већи терориста.“) Наш аутор се изражава концизно и сублимисано. «Афоризам је роман у једној реченици», поручивао је словеначки афористичар Жарко Петан. У Средановићевим реченицама су есенцијалне поруке заогрнуте у ауру духовитости, што илуструје афоризам: «И министри присуствују конференцијама за штампу свога премијера. Да би чули шта је влада одлучила.“ 

 Средановићев уметнички кредо је у складу с поруком руског аутора Бориса Крутијера: „Ако имаш шта да кажеш, пиши афоризме, ако немаш, пиши романе!“ Током година афористичарског стваралаштва Мирослав Средановић је изградио свој особени стил, оригиналну поетику и угао посматрања на личности, појаве, процесе, догађаје и епоху. У свакој његовој сатиричној опсервацији проткана је и лирска нота. Одликује га строгост у селектовању афоризама, јер је добро свестан да све што нису афоризми, то су опште фразе. Аутор је у овој књизи понудио додатни квалитет, јер је афоризме сврстао и структурисао тематски. На тај начин књига афоризама може да се чита као збирка прича или краћи роман. То је потврда његове посвећености уметничком делању, доказ инвентивности и креативности, као и суштинског разумевања духа афористике. Као доказ тематских преплитања и уочавањa аутора колико је политика продрла у све сфере живота и постала живот сами, показују ови афоризми: „Секс и гласање обављамо тајно. И једно и друго су стидне радње.“; „Тајкун ће и даље управљати спортским клубом. Уколико му то затворске обавезе буду дозволиле.“ Средановић је један од најуспешнијих домаћих афористичара у коришћењу елемената црног хумора. Претворити нешто што је по својој дефиницији тужно, разочаравајуће и депресивно  у хуморно, забавно и весело, вештина је коју поседују само ретки. Средановић има управо тај дар, који демонстрира и овим афоризмима: „Србе су припремали да буду спелеолози. У ратовима су их бацали у јаме.“ „Пензионерима би било боље да умиру у садашњој беди. Кад дође боље сутра, биће им жао.“; „Политичари су наши гробари. Одређују ко ће бити сахрањен у Алеји заслужних грађана.“) Мирослав Средановић је препознатљив, афирмисан и поштован сатиричар. Он је писац овог времена који пише за сва времена. Својим „севчицама“ разгони мрак и отвара очи онима који га читају. Његов идеал је да живи и пише усправно и исправно. Не води га принцип да спасе само своју душу, већ и душу свога народа. Један је од првака афористичке мисли који стоји иза сваке своје речи. Из године у годину добија све већи број награда и признања за афоризме и приче на најпрестижнијим фестивалима хумора и сатире у Србији и земљама региона. Заступљен је у антологијама, панорамама и зборницима. Превођен је на стране језике и објављиван је на страницама домаћих и страних новина и часописа. О њему афирмативно пишу најцењенија пера српске сатире. То је потврда високог квалитета његовог дела, а најбоље од најбољег из тог опуса налази се међу корицама његових ауторских збирки, укључујући и књигу Ренесанса без хуманизма. 

Пред нама је најзрелија и најуспешнија књига овог аутора која представља круну његовог стваралаштва. У тој круни има мисли дијамантског сјаја и трајности. Истраживачи, критичари, уредници, љубитељи и приређивачи у њој ће сигурно пронаћи антологијске афоризме непролазне вредности и значаја. 

Александар Чотрић

АУТОР О СЕБИ И ДРУГИМА 

Проплакао је 26.10.1936. на Вучији, Требиње. После се више није рађао. Да не узнемирава својим плачем. Живео је у нашим краљеви- нама и републикама, те у страним демократијама. И све их је горко искусио. Био је дипломата у двема Југославијама. И обе су пропале. Пише сатиру. И кратке приче. По мери своје памети. Објављено му је шест књига афоризама. Нема капиталних, али има џепних издања. Боље га разумеју на страни, него код куће. За афоризме је награђиван у Македонији (Делчево) и Босни и Херцеговини (Мркоњић Град), а за кратку причу у Црној Гори („Вуко Безаревић“, Пљевља) и Србији (Раковица). Објављена му је прича и у Либану. Разумеју Арапи наша ратна страданија. За његово писање су, рецезенти, заложили свој књижевни ауто- ритет: Милован Вржина, проф. др Радомир Животић, проф. др Ратко Божовић, Милован Витезовић и Александар Чотрић. 140 Књиге, и поједине афоризме, су му лепотом карикатура, укра- шавали: Ранко Гузина („Вечерње новости“), Новица Коцић („Поли- тика“), Гане Милановић („Ошишани јеж“), Шпиро Радуловић, Мирја- на Васиљ, Слободан Срдић, Миро Георгијевски и Лазо Средановић. Издавачи књига су му били: „Дерета“, Београд; „Завод за уџбе- нике“, Источно Сарајево; „Алма“, Београд и „Еверестмедиа“, Београд. Примљен је у Удружење књижевника Србије на предлог бољих писаца од њега. Члан је Београдског афористичарског круга, који му је омогућио наступе на „Коларцу“, „Кући Ђуре Јакшића“ и другде, где афоризам није само страна, већ и српска реч. Афоризме му, на одговорност читалаца, објављују: „Политика“, „Вечерње новости“, „Ошишани јеж“, електронски часописи „Етна“, „Носорог“, „Шипак“ и др. Заступљен је у више зборника српског афоризма. Чак га ни пријатељи нису изоставили. Наставља да ствара и још је далеко од сабраних дела. Члан је Библиотеке града Београда и Удружења пензионера Ми- нистарства иностраних послова, где није примљен по конкурсу. Није биран ни у Кућни савет. Нису се сложили страни посматрачи. Живи у Београду, с погледом и на друге светове.

Podeljeno

Share

Pin it

Tweet

Share

Share

Share

Buffer

Print

Administrator ШИПАК