ИВАН РАЈОВИЋ: УЗГАЈАЛИШТЕ КЛОНОВА (РОМАН) 5. ДЕО

Лабуд Чичак је био успешан човек, бар се другима тако чинило. Заправо, био је човек који је живео животом којим није био претерано задовољан, али гледајући друге, није се много жалио, убеђујући себе да долазе бољи дани, да долази његово време. А онда је почео да схвата да је то само пука жеља, да свет иде у сасвим супротном смеру, да године пролазе и да вероватно, све оно најбоље што је имао да проживи, већ се догодило. То што је био најбољи у свему што је радио више није имало никаквог смисла, нити је нудило било какву перспективу. Његове књиге су читали, његове текстове хвалили, али за оно што је он сматрао најбољим делом своје личности и свог стваралачког подухвата нико није имао разумевања. И то је био тај тренутак када је почео да мисли о томе како би, зарад преживљавања, требало да се мења, да прихвата правила потрошачког друштва и угађа маси, да тражи циљну групу којој ће да се обраћа и од које ће моћи да живи. Праве вредности никога више нису занимале. Размишљао је он, дакле, и о томе да зарад сопственог спаса напише нешто највулгарније, најодвратније могуће, како би удовољио побеснелој дебилизованој маси, али би ипак одустајао. Било би то превише, био би то последњи степеник у паду ка провалији из које више никад не би могао да изађе, бар не у сопственим очима. А опет, из дана у дан све више је постајао свестан, да и даље истрајава у нечему, као и свих претходних деценија, што се на крају покаже као најобичнија заблуда. Овај свет више никада неће бити оно што је некада био, а бити неко ко и даље то неће да види све више је представљало опасност да се, попут чудака, заувек потоне у тој заблуди.

И кад се боље погледа, човек схвати да је све то у реду, да уметност заправо и јесте луксуз, ма шта ко говорио, и зато и јесте примерена само неким особеним духовима, неким вишим, предодређеним умовима који су спремни да се због ње жртвују. А можда је уметност и измишљена зато да би појединци, које Бог није обдарио ни физичком снагом, а ни смислом за бизнис, на тај начин, издижући се из масе истоветних прозаичних ликова, могли да егзистирају придајући тој својој егзистенцији неки виши, божански смисао. И све то траје у неким периодима благостања када се заиста направи јаз између елитних примерака и посвећеника нечега што се зове уметност и оних других нижерангираних који углавном задовољење својих порива за забавом траже у минорним и не ретко крајње одвратним делима, односно производима себи сличних. Тако је створена својеврсна спрега, па више није било могуће разлучити да ли медиокритети намећу својим обожаваоцима своје медиокритетизоване ставове кроз своја дела или медиокритетска публика тражи баш оно што јој они и дају, а на крају ће, ипак, бити да је и једно и друго у оптицају. Углавном, било је то време када је, као што рекох, уметност, онаква какву знамо, у Гладији једноставно укинута, а на сцени је било све оно што у најбољој варијанти нико нормалан ни пијан не би себи приуштио ни пред огледалом у страху од губитка и последње мрвице самопоштовања. И поред свега, било је и литературе за коју су појединци још могли да издвоје неку пару, а она се углавном тицала политичке порнографије или еротике са јасним алузијама на политичко руководство и све оне који су чинили такозвани гладијски џет сет.

Новине више никога нису занимале, дошло је такво време да није било никакве информације која би некога могла да заинтересује, никакве изјаве која би, после свега, на било који начин могла да скрене било чију пажњу. Више није палило ни са судњим даном, смаком света, уништењем цивилизације. Људи су, дакле, после свега, окренули читав круг и били сведени на оно што у суштини и јесу – сексуална бића којима је све друго само у једној функцији, да се докопају објекта своје сексуалне фантазије. На жалост, догађало се да жеља за заузимањем што бољег положаја за остваривање такве тежње и потребу за том фантазијом у великој мери убије. Али , то је било такво време, на корак од судњег дана који никога више није плашио али који је лебдео у ваздуху као неминовност на коју нико више није желео да обраћа пажњу. Ракови, сиде, епидемије птичјих, свињских и осталих грипова биле су мачји кашаљ; светска економска криза је била, наставила да траје и показала свима да за само пар дана све може да оде у пичку лепу материну. Није више било ничега у свету свакодневних елементарних катастрофа и терористичких напада што је на било који начин могло да заинтересује било кога. Они који су владали тим и таквим светом на локалним и глобалним нивоима, не само да нису уливали никакво поверење, већ су изазивали аверзију па и гађење. Свет је тонуо у глиб потпуне презасићености, потпуне апатије и вишка информација са којима више нико није знао шта да ради. Једино што је повремено још и могло некога да заинтересује то је оно што се тицало секса као биолошког нагона за одржањем чак и таквог живота.

Од писања више није могло да се живи, ако је икада и могло. Заправо, времена су била таква да више ни од чега није могло да се живи. Догодило се нешто необично, као да је преко ноћи неко увео нека нова правила због којих су сви потпуно изгубили разум и почела је општа трка да се преживи, да свако нађе неко своје место на нечему што је пловило сам бог зна куд. Једино што је било извесно јесте то да оно ка чему се пловило није обећавало ништа добро. И коме је још било до лепих уметности чинило се да са њим нешто није било у реду. Балет, опера, Бетовен и Бах, сликарство и књижевност, све је то преко ноћи постала само маса појмова који су подсећали, и то само ретке, на нека давна времена која су неумитно прошла. Клинци као да су почелли да се рађају са талентом за електронске справе и интернет. Маторима је телевизија постала све, а они само гледаоци, пасивни учесници нечега што је престало да буде имитација живота и постало његова суштина. Све је било огољено, чак и сувише, и људи су схватили да више нико није ништа посебно, креатуре са истим поривима, са истим слузавим соковима и телесним смрадовима који нас карактеришу као врсту. Бескрајне варијације једног те истог које се само у нијансама разликују и у околностима у којима се поједици и појединке боре за опстанак и своје место под Сунцем.