NAJVEĆA JE TUGA ZA SRBIJOM
Niko se do sada nije pozabavio istinskim pozorišnim elementom srpskog političara. Dakle, pričalo se, nagađalo kako je Narodna skupština u stvari Neradna skupina, Glupština ili čak neko Neradno pozerište ali ništa više od toga. Hoću reći, nema tu naučnog, teatrološkog pristupa celoj stvari. A da je taj pristup neophodan jasno je iz primera jednog desno nacionalnog poslanika, nazovimo ga Živorad K. koji u svojoj personi povezuje preko dve hiljade godina modernog teatra.
O čemu je reč? Ovaj je Živorad K, po Aristotelu, ocu dramaturgije, ni previše loš (u smislu da nije baš Hitler) a nije ni previše dobar (u smislu da nije alergičan na ilegalan ekstraprofit) a čoveku je, kaže Aristotel u svojoj "Poetici", priličan. Dobro, to što je prosečan Srbin sredovečni tip lošeg zdravlja i krcat nacionalizmom i nije baš nešto prilično ali se pomenuti poslanik ipak uklapa u neki društveni model. Nije lep ni ružan, onako na sredini, ni lep ni pametan, niti vređa oko niti izaziva zavist. Mediokritet takoreći. Zašto je bitno da bude priličan običnom čoveku (i malo bolji od njega, rekao je otac dramaturgije ali to je već teranje maka na konac!) pitate se vi? Jer je, kao takav, idealan tragični junak. Dobro, više tragikomički ali s obzirom da Aristotelova knjiga o komediji nije locirana, zadržimo se na tragediji. Dakle, Živorad K. je tragički junak, njegovi Politbiroi i Uprave ga bacaju s jedne na drugu stranu političkog spektra, kao drevna paganska božanstva. Zašto? Počinio je hamartiu, što u prevodu sa starogrčkog znači "onaj kojeg nisu volela druga deca u školi i radio je previše "malakas" pa se počeo baviti politikom".
E, nakon svog pada iz zagrljaja paganskih bogova, Živorad se naš obreo u mraku srednjeg veka gde govori kratko i jasno ali pomalo mistično, kao u tzv. mirakulima. Npr.:
GLAVNI ODBOR: Da li ste za Peru ili za Miku?
ŽIVORAD K.: Ja sam za onog koji će tek doći.
GLAVNI ODBOR: Pera ili Mika?
ŽIVORAD K.: On je ovde. Među nama. Sinoć me pohodiše tri vizije.
GLAVNI ODBOR: Aman. Pera ili Mika?
ŽIVORAD K.: A sad zbogom. Čekajte dolazak njegov i usrdno se molite.
Glavni odbor umre.
Ali, kad dođe do položaja Živorad K. oplete onako šekspirijanski, pravi Hamlet:
"Predsednik? Poznavao sam ga, bio je ko Horacije,
Pravi konj i nosio me na svojim plećima uz brdo
Pa pravo do trona gde bi posadio moje guzište..."
No, gluma se menja, valja nam ići u 19. vek, Stanislavski stvara svoj "Sistem", kamen-temeljac glume u realističnom pozorištu. Dakle, u čemu se sastoji ovaj postupak? Ne pitajte Stanislavskog nego Živorada K., zatečenog ispred Skupštine nakon formiranja frakcije unutar partije:
- Do juče ste bili za njega a sad ste protiv šefa stranke. Kako to?
Živorad se zamisli, udahne duboko a zatim zamišlja sebe, kao, krvari on na žertvenom polju Kosovu za bolju budućnost otadžbine, izrešetan i napalmovan leži ko Orlović Pavle, toče mu đevojke kosovske "chivas" intravenozno, izdiše uz zvuke "Bože pravde" a onda velika sahrana, odlikovanja, deset popova, sto hiljada uplakanih članova rodbine, osam miliona Srba u crnini, ceo svet zabrinut za budućnost Balkana. Boli ga, srce mu se cepa za takvim patriotom i ljudinom, on proživljava svu tu agoniju i kaže, duboko potresen:
- Ja bih za šefa dao sve, i život bih dao ali između šefa i Srbije, ja biram Srbiju!
Ali, novo vreme zahteva nove pristupe. Tako on ostavlja cepanje strasti na dronjke i okreće se depersonalizovanoj glumi i persiflaži Brehtovog teatra. Prozivaju ga tako u sudu da je pokrao silan novac a on odgovara:
- Ali, da li sam to stvarno bio ja? Mislim, ja nemam ličnost. Ja sam samo funkcija. Ja sam političar kao takav a ne Živorad K. Svaki političar uzima mito ali Živorad K. Ne uzima mito, ja sam funkcija, kapiraš? Evo, pitaj Brehta ako ne veruješ.
A ond Žikica naš izvodi ono što se naziva "V efekat" ili efekat začudnosti - kad usledi krajnje argumentovana optužba on kaže "samo trenutak, zovu me iz Centrale", ode sa pretresa i ne vrati se.
Ostaje još samo da ispred suda pokaže srednji prst novinarima i praveći "zvezdu", bez teksta, pređe pešački prelaz, što već spada u moderni teatar i čisto fizičko pozorište, tačnije postmodernistički performans sa naslovom "Najveća je žalost za Srbiju".
Aleksandar Novaković
0 коментара:
Постави коментар