КОЛУМНА МИОДРАГА ТАСИЋА: ДЕМОКРАТИЗАЦИЈА ПО ДУБИНИ И ШИРИНИ!

Демократизација по дубини и ширини!

У последње време пристижу критике од неких европских парламентараца, новинара, аналитичара и сличних на рачун демократије у Србији, на недостатак слободе медија, корупцију у друштву, гушење опозиције и сваке критичке мисли, и много тога приде. Они најжешћи европски критичари толико су оштри у свјим изјавама да се чини да је заиста наступило последње време у Србији!

Али, да ли је баш тако? Да ли су критике оправдане? Сматрамо да нису. Не само да су те критике и примедбе претеране, пренаглашене, већ су и неосноване и чак злонамерне. Почећемо по сегментима да анализирамо српско друштво.

Слобода медија, најпре. У Србији постоји апсолутна слобода штампе. Како је већина електронских и штампаних медија у власништву или под контролом власти, онда су новинари у тим медијима слободни да пишу и говоре шта год пожеле, шта им падне на памет, а највише оно што им се сугерише. Наравно, слобода изговорене или написане речи важи за карактерисање малобројних противника најбоље и најнапредније власти у историји Србије. Слободно и некажњено се ти ретки кочничари напретка могу назвати фашистима, лоповима, сецикесама, олошем, битангама... Они такве епитете и заслужују. Јер када су они били на власти, толико су упропастили и урушили државу, да нова власт ни после девет година не може да подигне главу. Додуше, ова нова власт је била и стара. Још пре поменутих лопова и сецикеса. Изгледа да се у Србији само периодично смењују углавном једни те исти. И још нешто. У овој садашњој владајућој гарнитури много је високих функционера из претходне власти. Дакле, од оних лопова, криминалаца и битанги. Слутим да човек може бити и најгора ништарија, ако потпише приступницу владајућој странци, наједном се преобрати. Постане за пример. Мада, ни овакви случајеви нису никаква новост. Цар Константин је од прогонитеља Хришћана постао први владар који је хришћанство признао као државну религију. Од Савла настао је Павле. Комунистичк тирани и убице временом су створили, по њима, најнапреднији друштвени систем у историји. Нажалост, није потрајао. „Првоборци ОВК“ створили су демократску и угледну државу у региону. Млада косовска демократија служи за понос њиховим покровитељима и спонзорима из слободног, западног света. По принципу Similis simili gaudet – сличан се сличном радује!

Колико год српски медији могу да критикују и вређају малобројну опозицију, пропорционално толико смеју да величају власт. И ту постоји апсолутна слобода. У хвалоспевима, дивљењу, поштовању лика и дела првог међу нама. Види се да не само да смо демократско друштво, с потпуном слободом медија, него тај наводно демократски запад само може да нам завиди. Када би неко у Немачкој, Швајцарској или Норвешкој написао у новинама или на друштвеној мрежи за извесно лице да је фашиста, тај би одговарао на суду. Морао би да доказује своје тврдње, а пошто се ради о жестокој квалификацији, коју запад не прашта, клеветник би био кажњен и заувек искључен из новинарства. Свакако да и у западним државама има људи који гаје симпатије према фашизму. Има оних који не воле странце, муслимане, црнце, Кинезе..., али такви не исказују отворено своје мисли. Баш због оштрих санкција које би потом уследиле. Стога их нико некажњено не може називати фашистима. Исто као ни лоповима, багром, олошем. Озбиљне државе не дозвољавају сличан вокабулар, поготову ако нема основа за сличне тврдње. Јер лопов је само онај ко за лоповлук буде правоснажно осуђен од надлежног суда. Олош, багра, сецикеса су речи које цивилизовани и васпитани људи не користе у јавности.

Тек ако би политичар назвао свог политичког противника фашистом, олошем или лоповом, тај би под притиском јавности морао да поднесе оставку. Све и да је ту реторику користио против осведоченог расисте, десничара и ксенофоба. Једноставно „Европа која нема алтернативу“ не допушта сличну праксу. Зато је демократија у Србији барем за два копља испред оне европске. У Србији ако си неки шраф у власти, члан неке од владајућих странака или само симпатизер, о својим политичким противницима или неистомишљеницима можеш говорити све што ти на ум падне. Ако си склон писању, своје мисли можеш преточити у текст. Ма какав он био. „Пиши као што говориш“ – и даље је максима властодршцима и њиховим следбеницима. За оне друге то би већ представљао озбиљан проблем. Ако би писали као што говоре. Здравије им је да то што говоре, да говоре у четири зида. Премда ни то није сасвим безопасно. Није овај народ узалуд подарио и следеће ванвременске мудрости: „ОЗНА све дозна“, односно „и зидови имају уши“.

Миодраг Тасић