ИВАН РАЈОВИЋ: УЗГАЈАЛИШТЕ КЛОНОВА (РОМАН) 4. ДЕО

– Јебига! – вриснула је Наталија Ивезић и испустила тупе, зарђале маказице којима је сецкала нокте. На њеном средњем прсту леве руке појави се тамноцрвена кап крви која поче да расте као минијатурни божуров пупољак, а онда се, остављајући за собом кривудаву црвену линију, нагло сјури ка корену прста и гранато разли по надланици. Била је гола, тек изашла из каде, главе умотане огромним плавим пешкиром са мноштвом златних звездица које су светлуцале у свом фротирском сазвежђу. Под тим импровизованим турбаном је била скупљена њена дуга, плава и влажна коса. Лице јој је сијало обилато премазано кремом од воћа, поврћа и осталих доступних животних и беживотних намирница. Напољу је дувао ветар. Један голуб изненада звизну у прозор, па схвативши да се зајебао промени курс и одлепрша ка оближњем звонику оронуле цркве одакле је долазио монотони али продорни звук расушеног клепала.

– Иди у пичку лепу материну, уплаши ме – рече Наталија, пошто се поврати од изненађења.

– Глупа птица, поломиће шију, да осмотри голу Наталију! – отпева Лабуд који се појави у оквиру улазних врата, а одмах затим додаде шаљиво – Заклаћеш се једнога дана при тој сечи ноктију.

Припалио је цигарету, оним већ до савршенства увежбаним покретом палцем по точкићу упаљача, сачекао клик који означава завршетак радње, а онда је дубоко повукао дим и наставио да пуши мирно је посматрајући како сиса крв из свог прободеног средњег прста. Ошинула га је погледом одоздо, из корњачиног ракурса, не дижући главу и не вадећи из уста свој масакрирани прст. Личила му је тако гола, погнута, с прстом у устима на неку модерну панк варијанту оног познатог Роденовог паметњаковића или на нешто слично што је, ко зна кад и ко зна где, видео, али много пре него што су мислиоци у Гладији били укинути, чак и из дечјих бојанки и жврљаники.

– Мислим да ћу овога пута остати нешто дуже овде код тебе – рекао је – код куће ми је постало некако неподношљиво.

– Што да не? – одговорила је брзо, као да је знала шта ће да каже – очекивала сам то, чак сам ти и врата оставила отворена, као што си, вероватно, приметио.

– Ето, жеља ти се испунила.

– И твоја, надам се. Дај нешто да попијемо – изустила је, извадила прст из уста и спустила леву ногу коју је до тада држала прекрштену преко десне. Седела је испред њега благо размакнутих бутина, док му се њена уредно подшишана бестидница отвореним кезом набубрелих усмина церила директно у њушку. Узвратио јој је кежењем и подмуклим режањем, као љутом псићу, а онда се окренуо, готово механички, као лутак на навијање, и отишао по пиће. Чуо је како му се гласно смеје иза леђа, а са радија се огласи провокативан мушки глас.

– Нећеш ваљда поново да слушаш тог идиота чији уњкав, феминизирани гласић сладострасно саопштава најновије вести? То не могу да поднесем – долепрша до Наталије Лабудов монолог из друге собе, праћен тихим звецкањем стакла.

– Зашто? Рекло би се да нисмо у таквом срању у каквом ми мислимо да јесмо и како нам само недостаје добра воља па да нас Европа, та матора богата курва, прими у свој заштитнички загрљај – одговори она као да је само то чекала, чешкајући здравом руком свој Венерин брежуљак.

– Срање. Помери тог јебеног имбецила, не могу да слушам те гадости. Јебо их председник који је изјавио… мој курац је изјавио, кретен – говорио је, као за себе, Лабуд из суседне собе, сипајући пиће у чаше.

– Не знам докле они мисле да овај јебени народ тиранишу, а да све то увијају у форму обећаног идеалног система? Будале! Па ту жваку више ни бабуни неће да прогутају. Помери га, молим те – огласи се Лабуд поново.

– Требало би знати то схватити као тренинг за челичење нервног система – рече Наталија – Обожавам да слушам кад пешко сладуњавим цвркутом кења о томе како је цела земља спремна за коначни обрачун са кризом која тек долази и из које ће само Гладомир са својим експертима знати да извуче корист; како се стварају услови за нормално и, дакако, успешно функционисање Гладомирове младе државе, обрачун са криминалцима, тајкунима и осталим транзиционим добитницима, спољашњим и унутрашњим непријатељима, петоколонашима...

– Наше младе државе – понављао је Лабуд иронично – јебене психопате! Која наша млада држава, зар ова Куројева испушена кита, коју су већ оглодали, очерупали, ојадили, опељешили, одрали, осрамотили, омаловажили, осакатили...зар вас није стид да ту нашу благословену земљу сутра нађубрите тим вашим лешинама, пошто се искрено надам да ћете, коначно, почети да липсујете, да ће вас точкови времена прегазити и истерати вам та ваша смрдљива црева из тих надувених мешина које су прогутале сву муку овог јебеног народа, његов зној и његову крв, његову наду и веру у будућност, коју сте му тако лепо и систематски угуравали у његове наивне и широм отворене уши. Проклете крвопије, лажови, лопови, хуље....платићете то, кад– тад, то вам ја кажем! Е, толико за данас – рече Лабуд.

Био је то само један од начина на који је комуницирао са својим прислушкивачима од када је био сигуран у то да га редовно прислушкују где год да се налазио.

– Браво, браво, браво – вриштала је Наталија, па запљеска рукама, детињасто као ослобођена штићениница предшколске установе, а лице јој се развуче у дуг неконтролисан осмех пун дивљења и сагласности.

– Шта би са том раџом, као да си одјахао на комишање ? – додаде и слатко се насмеја сопственој досетки устајући да промени станицу.

Када је Лабуд ушао у собу с напуњеним чашама ракије од кукурузног брашна, она је стајала нагнута над радијском олупином и окретала скалу ослушкујући за тренутак шта која станица шаље у, како је рекла, "јебени етар". Била му је окренута леђима тако да је поново био суочен са њеном стидницом којој је ово име најмање пристајало и која је на њега увек и са све већом жестином деловала, привлачећи га неким тајанственим, несавладивим магнетизмом. Она је то знала. Спустио је чаше на сто и пришао јој с леђа.

– Бах! – ускликнула је и одврнула потенциометар.

– Добри, матори Јохан – рече он и положи шаку на процеп измеђе њених ногу, као на отвор у пробушеном кајаку. Потом је целу њену делимично обријану израслину благо обухватио шаком, а средњи прст јој полако и пажљиво гурнуо унутра на шта она благо зањиха куковима и чврсто га стеже усисавајући га својом похотљивом утробом.

– Доста, доста, дај...стави га – јецала је заустављајући покрете и покушавајући да се ослободи његовог прста. Послушао је, а онда јој дао оно што је тражила. Примила га је оберучке, благонаклоно, као губавац исцелитеља и сама га стрпала међу заталасане обронке своје орошене прождрљивице. Више од самог чина волео је да је посматра како се увија, како њена натрћена задњица складним покретима кружи око његове мушкости изгубљене у мрачном бездану између две велике полулопте њених затегнутих гузова.

– Како волим да ме јебеш, ах, ах, како волим твој главати курац – дахтала је Наталија све брже, кружећи задњицом и све се више набијајући на његов максимално укрућени уд. А онда се десило. Њени складни покрети постадоше испрекидани трзаји – кратки, одсечни и жестоки, а из ње провали врисак који га изненади снагом и истовремено у њему изазва завидно усхићење. Просто је експлодирао у њој, осећајући како се и најмањим својим делићем стапа са Васионом, са бесконачношћу њене празнине, како постаје Универзум или бар један његов значајнији део. Извукао се из ње и опружио своје смождено, исисано, готово беживотно тело по поду. Она се баци на њега, љубећи га сумануто по лицу, очима, коси, грудима и осталим деловима главе и рамена. Није се бранио, нити је имао воље да то учини, мада му је било непријатно. Уосталом, није имао ни снаге, мислио је да је мртав.

Када је поново отворио очи, Наталије више није било. Али ни пића у чашицама.

– Да, посао зове, а рад ослобађа – рекао је себи у браду, одврнуо потенциометар на радијској олупини и удобно се завалио у фотељу с новинама преко лица.

*****

Понекад му се чинило да живи у сасвим погрешном окружењу, у изопаченом свету и времену у којем се његов однос према свему битно разликује од односа већине трпељивих транзиционих губитника, а и оних који то још увек нису. Све што се више трудио да до најситнијих детаља растури и анализира конструкцију тог потпуно расходованог механизма, све више је уочавао колико је људска природа важан фактор у свему што се људској заједници, на било ком нивоу, догађа. Његова аристократска природа никако није могла да се помири са бедом која је одавно постала основни садржалац свега, од предмета без душе и естетике до поступака, мисли и људских осмеха, тих бедних кривоустих грчева на нечему што би требало да буду лица. Предмети који су после деценија битисања иза гвоздене завесе и на такозваној „демократској“ позорници почели да постају одуховљени тотеми потрошачког друштва и фетишизирани алати за наметање сопствене егоцентричности појединаца и група, постали су тек пуке љуштуре ничега, бесмислени комади изгубљене цивилизације који не служе ничему. Или можда служе?

Све је то имао у свести у једном тренутку и једној тачки, као сублимирано сазнања о свету у којем живи, као у оним јединственим тренуцима предсмртног блаженства, када човек постане свестан свега. А онда се појавила она.

Соба је била осветљена само једном трећином помраченог Месеца. Доба у којем лабилне особе, а и многе друге недефинисаних психичких стања, доживљавају најразличитије фантазије и приказе. У први мах зачу се звецкање накита, мелодично сударање ћилибарских куглица и сребрних плочица, златних ланчића, наруквица од жада, стаклених минђуша и много чега другог што чини гламурозну појаву једне отмене даме из неког другог света, светлосним годинама удаљеног од места Лабудовог битисања. А онда, док је соба постајала све светлија, а лунарни круг се полако испуњавао магичним жутилом ресетованог Месеца, из таме је изронио љупки женски лик. Бујна плава коса везана у реп пурпурном машном од тила, преливена месечевим сјајем, уоквиривала је правилно бледо лице на којем су се истицале пуне усне и крупне, проницљиве очи. У тим очима, тамним кружићима који су весело сијали под месечевим зрацима, било је нечег топлог, али дрског и самоувереног, неког детињег још неиживљеног несташлука који се просто урезао у генетски код своје власнице. Било је у тим очима нечег надмоћног, тешко је рећи у односу на шта, али и нечег подсмешљивог и интригантног, што је посматрача терало на игру, али игру која је унапред била изгубљена. Све је то комплетну појаву ноћне гошће чинило стварном сликом вилинске снохватице, колико год да је Лабуд виле и вилењаке одавно избрисао из меморије у коју су се сместили многи аутентични зликовци, змајеви, зле виле, але и патуљци.

– Хај! – зачу се глас, пун, звонак, надмоћан и пријатељски срдачан, а опет надасве женствен.

Ћутао је неко време, збуњен, помало уплашен и потпуно неспреман за изненадни разговор са непознатом женском особом, макар и у тако раскошној лунарној амбалажи.

– Ууууу – рекао је коначно, ни сам не схватајући шта би заправо требало да значи то јебено, умножено „у“.

– Наталија – рече глас кроз смех – Наталија Ивезић!

Пришла је лаким кораком и пружила му руку. Прихватио је махинално њену руку осећајући како јој пулсира крв кроз вене на надланици. А високо горе, на мишици, као амблем стајао је тетовирани знак нечега што се под јаком месечином доимало као крила сокола у лету.

– Ти си Наталија? – чуо је себе како пита.

А напољу се одвијало солидарно провокативно завијање остављених кућних љубимаца и никада загрљених бескућника – самотњака.Ту и тамо шкрто су чкиљиле сијалице у становима секача струје, утеривача дугова, судских извршитеља и политичких агитатора који су се спремали за свој сутрашњи пир, док је сав поштени свет спавао и сањао снове изманипулисаних праведника.

Бацио је рефлексни поглед на сто чија је ољуштена лакирана површина била покривена колажом плавих коверата, судских позива, опомена и неплаћених рачуна за све што се плаћа. Тај ритуал му је увек изазивао мучнину и истовремено га револуционарно надахњивао и дизао као енергетски напитак »Пит Бул«, или тако некако. Овога пута био је сасвим равнодушан. Зато брзо баци још један упитни поглед ка Наталији која се беше сместила на његовом зеленом двоседу, благо прекрштених ногу и руку спуштених поред себе. Била је обасјана месечином, као истопљеним сребром, а суза злата која се изненада појави на њеном образу била је само још једна недокучива тајна њене необјашњиве појаве, коју није ни покушавао да схвати. Осмотри је мало боље, од стопала у црвеним лакираним ципелама са високом штиклом којом је тихо куцкала у оквир врата, до коњског репа увезаног шналом од дијамантима украшене слоноваче. На себи је имала сатенску бордо хаљину са дубоким деколтеом који је откривао непрекидно светлуцање низа црних бисера из Бајкалског језера. А онда све на њој поче да се мења, да се прелива, нестаје и поново враћа, да се обнавља, претапајући се из једне форме у другу, мењајући и облик и боју истовремено, као на Далијевим платнима, одбацујући стару седефасту љуштуру и узимајући нову, са новим етикетама и новим именима: Диор, Версаће, Коко –шанел, Долче&Габана, Мадона, Прада...нарочито је било занимљиво гледати како јој се и лак на ноктима, под несташним месечевим сјајем, повлачи попут осеке, а онда белу површину њених негованих ноктију, попут морског жала, запљусне и преплави нова боја са новим звездицама, тачкицама, кружићима и крстићима на површини.

Видело се да ужива, попут девојчице заборављене у гардероби оперске примадоне. Ипак, у том калеидоскопу гламура, свилених комплета и сукањица, плишаних хаљина, шалова од штраса, прекрасних ружева, јапанских пудријера, магичних табакера из шведске Фабрике армијских бритвица, мириса из Индије и Пакистана који су се смењивали надражујући сва чула и испуњавајући сваку пору Лабудовог кожног омотача, само је њено лице остајало исто. Ни за трен га није напуштло усхићење, али надмоћно, очаравајуће и беспоговорно. Она, та Наталија Ивезић, била је чаробница у свом гламурозном свету, аутентична, а опет неземаљски далека и другачија, озбиљно предана својој игри стаклених и других перли са посвећеношћу професионалног илузионисте и урбаног философа.

Њене јарко наружене усне, налик на Николсонове у улози Џокера, полако се размакоше као да је хтела нешто да каже, али у соби осим бешумног преливања месечине по давно ислуженим стрварима и предметима, непрочитаним књигама и сјаја из њених полузатворених капака, није било никаквог звука. Чак се ни убрзани рад Лабудовог пивског срца није чуо. Потпуни мук у ноћи помрачења Месеца. И напуштени мезимци, сморени небригом властодржаца, демонстративно су ућутали. А онда се тихо, па све јаче и јаче, огласи саксофон, па труба и на крају контрабас, а собу испуни величанствена тема композиције »Дошљак са Месеца«.

– Сачмо – рече Наталија Ивезић и свој, сада у даждевњакову кожу лакирани, нокат кажипрста стави преко напућених усана боје зрелог авокада. Била је у краткој кожној сукњи, из колекције пролеће – лето 2011. памучној Карденовој мајци са брателама од уплетене вилинске несанице и Прадо мокасинама, какве је носио папа по Загребу. На руци је имала Emporio Armani Qartz Classic AP0156, ручне израде.

Посматрао је као у трансу, чудећи се што му све већ виђено делује толико нормално. И мада никада није имао неки нарочито благонаклон однос према раскоши, гламуру и сличним манифестацијама лудила обогаћених папака, осим гламурозног презира, у извођењу Наталије Ивезић све је то попримало неки другачији значај и смисао. Све је то, бар му се тако чинило, била представа која је имала за циљ да кроз бајковитост неког оностраног, обичним смртницима недостижног живота, света предмета, укаже на обездуховљеност света у којем живимо или чак да покаже докле све може да иде човек у задовољавању својих духовних потреба материјалним облицима предмета који у суштини немају никакву вредност у голој људској егзистенцији. Бар је он то тако видео, али није био сасвим сигуран. Последња ствар коју би пожелео био је одевни предмет са утиснутим именом свог „знаменитог“ креатора. Чак се ужасавао при помисли да на себи, на реверу, мишици, рамену или задњици носи име неког феминизираног, или не, моћника из света моде. То му је било неспојиво са сопственим бићем и погледом на свет, који је све више ишао у прилог таквом односу. Његов свет је био далеко од гламура. Васпитаван на Робину Худу, Зороу, Винетуу и другим борцима за социјалну правду, морао је да израсте у презиратеља свега што није био чист људски дух у трагању за хармонијом са самим собом. Све остало, бар му се чинило у тим тренуцима, био је само ехо мимикрије и тајанствених обредних радњи из племенске етапе развоја човечанства, па све до потрошачког друштва у којем индустрија гламура представља једну од најзначајнијих ковница новца. А њено обожавање, те Наталије, било је усмерено ка: Брајтлинг сатовима, резолуцијама & еволуцијама, мексичкој кухињи и фрозен маргаритама, Душку Гојковић, Крису Гарверу, класичном жутом Копертон бикинију, Бет Дејвис, црвеним лакованим чизмицама , Паризу у мају, Њујорку – увек, књигама у кожном повезу са монограмом...Лудило!

Није знао тачно када се то догодило да се упозна са првим медијским остварењима Наталије Ивезић, али зна да се буквално следио. Са благом неверицом у сопствену моћ расуђивања и схватања урбане младежи гледао је ту једру даму како пред очима свеколиког, потпуно сјебаног гледалишта, испробава све те крпице, ланчиће, шешире, креме, помаде, парфеме, ципелице, ружеве за усне, тетоваже, пирсинге, порцеланске дневне и ноћне посуде, сервисе и есцајге, егзотичну клопу и ексклузивна пића, безалкохолна додуше, и све оно што би, речено једном речју, могло да се сврста под гламурозне артефакте, мада сама суштина поменуте одреднице у то време још није била у масовној употреби, нити у потпуности схваћена и заживела у народу. Згрануто је посматрао како предлаже луксузне и лепо стилизоване комаде накита онима који нису имали ни за бурек, далеко пре највеће јебене кризе на планети. Било је то, колико је могао да се сети, у време после последњег рата, док су свима у свести још треперили призори свеопштег покоља, масовних гробница и разних помахниталих креатура у маскирним и класичним униформама.

– Добро, зашто баш ја? – рекао је гледајући Наталију Ивезић чија дуга плава коса сада беше скупљена под шубару од необичног крзна. На себи је имала костим »Коко и Шанел« и до испод колена кожне чизме, њему непознате марке, са читавих 15 цм високом штиклом.

Она је ћутала.

– Мангабеја? – рече он зачуђено гледајући њену шубару са којом је неодољиво подсећала на руску царицу Софију из времена много, много пре Октобарске револуције.

– Да, риђоглава мангабеја – рече она.

– И? – био је упоран – зашто баш мене да посетиш у овој ноћи помрачења Месеца.

Полако је окренула главу према њему, као према камери која помно прати и бележи сваки грч и титрај на њеном лепом лицу и погледала га својим надмоћним погледом испод »Раy бан« наочара смештених високо изнад њеног лепог и умног чела.

– Why not? – одговорила је враголасто, уживајући и даље у својој јединственој игри, у чаролији коју је сама осмислила и довела до савршенства и која ће да траје све док она то буде хтела и имала жеље за тим.

– Али – рече Лабуд – ја сам потпуна супротност свега што си ти, ја никаквих додирних тачака немам са светом у којем се ти крећеш и у којем уживаш. И нећу ни да имам! Чак и ципеле „Тимберланд“ које носим, поклонили су ми пријатељи. Мислим...

– Немој да мислиш – рекла је кроз смех – живи!

– Да, живи, а ја живим док мислим, а твоје је да улазиш у туђе станове и показујеш људима један свет који за већину њих никада неће бити стваран.

– И снове – рекла је тихо.

– Добро, и снове – поновио је.

– Да, и то је то – чуо је како каже гласом који се полако утишавао. И док се окренуо да узме упаљач и цигарете са стола, ње више није било. А није било ни месечине.

Био је будан, а дан је већ увелико освојио просторе једне од најбеднијих насеобина на свету. Подмукла тишина није наговештавала ништа у апатичној средини. Живот је цурио на све стране, нечујно и брзо, а људи су губили разум у трагању за његовом суштином. Сео је за компјутер и укуцао „Наталија Ивезић“ на Гуглу. И појавила се, иста као претходне ноћи. Његова ноћна гошћа јарко црвених „Џокер“ усана са цигаретом међу прстима и паклицом Davidoffa испред себе. На себи је имала једну од хаљина из њему непознате колекције, а коса јој је била везана у реп, на руци три масивна прстена са стаклима у бојама гладијске застава без орлића и крунице, и онај карактеристични татоо на мишици десне руке. Била је то она. Кликнуо је мишем на „захтев за пријатељство“. Припалио је цигарету и чекао, чекао, чекао...

„Наталија Ивезић је прихватио/ла захтев за пријатељство“, стигао му је одговор.

„Наталија, ти су чудо“, написао је, „мислим да сам тек сада схватио суштину онога што радиш и искрено се дивим твојој способности да пронађеш сопствени свет и загосподариш њиме, без обзира колико је он далек од свега овога. Или баш због тога.“

„Да није мало надреално?“, одговорила је питањем Наталија.

„Никако“, отписао је, „штавише, мислим да је то што радиш заиста изванредно и боље од многих ствари и метода које у овим временима преписују многи знани и самозвани психолози, неуропсихијатри и терапеути. У сваком случају – сјајна си“, дописао је одушевљено на крају, понесен неким само себи доступним сазнањем.

„Аnd yоu“, одговорила му је.

И тако је упознао Наталију Ивезић.

Она је постала његов саборац, бар тако је он о њој мислио и толико о њој знао. Заправо, када би мало боље размислио, схватио би да о њој није знао ништа, или врло мало. Њу су заволели и његови пријатељи, боље речено њу су регрутовали као свог представника у Покрету за ослобођење од Гладомирове тираније, као његовог најближег сарадника у свему што је радио за, како су нагласили, опште добро. Тек касније, сећајући се тих првих дана познанства, схватио је колико је она отворено наступила и како га је, буквално, увукла у свој кревет, не остављајући му времена да се предомисли. А све је некако било спонтано, скоро другарски. Оно што је она показивала у кревету било је сувише добро да би размишљао о било чему другом, а поготову не о смислу и сврси таквог односа. Уосталом и онако су много времена проводили заједно, са истим циљем, тако да су се готово сродили, а секс у свему томе, дошао би само као релаксација, али релаксација за памћење.