PREDSTAVLJAMO KNJIGU "NEPODMITLJIVE PRIČE", DEJANA DIMITRIJEVIĆA MITE

TAJNI ŽIVOT SATIRIKA MITE

Ideju za ovaj naslov mi je dao čuveni američki film sa Deni Kejom „Tajni život Voltera Mitija“, komedija do suza. A ovi tajni i javni spisi (neki su objavljeni u novinama) isto izazivaju suze – čas od smeha, čas od očaja, jer ovaj, za moje godine još dečak, vodi jednu vrstu polutajnog dnevnika smešnih, ali i sumornih događaja u Srbiji. Mita je ispravan građanin, nekim čudom zaposlen, naizgled vodi miran porodičan život sa suprugom i ćerkicom. A onda se taj dr Džekil (i on radi u Domu zdravlja) pretvara u mister Hajda, koji nemilosrdno secira stanje u našem društvu: od pojedinaca do pojava, koje još uvek iščuđuju normalan svet.

Njegove kratke satirične priče imaju dalekosežno dejstvo. Jedak, ali dobronameran, optimistički pesimista, hrabar dovoljno ili nedovoljno kukavica... Iako radi u državnoj zdravstvenoj ustanovi, pribegava alternativnim metodama lečenja društva – akupunkturom pameti.

Piše razrađenim, njemu svojstvenim, stilom i ne okoliše mnogo. Zato su njegove priče kratke i jezgrovite, kao da su pisane u Lakedemoniji, a pisane su u ovoj našoj Srbiji, gde svaka šuša, od političara do trgovca, mnogo priča, da ne bi kazao ništa.

I nije da nije primećen: objavljuju ga i u Večernjim novostima, i u Politici posebno, i u drugim glasilima, pa je tako ove godine dobio prvu nagradu za priču na festivalu „Zlatna kaciga“ u Kruševcu. A kad dobiješ nagradu u gradu jednog Čkalje, jednog Novaka Novaka, jednog mene... znači da si položio humor i satiru sa odličnim uspehom i jedva dovoljnim vladanjem.

Zbog svega toga, knjigu Dejana Dimitrijevića Mite bih preporučio i kao razbibrigu i kao brigu. U svakom slučaju, zanimljiva je i poučna.

ODABRANE PRIČE IZ KNJIGE:

IZ DNEVNIKA JEDNOG TRUDBENIKA

Jutros oko jedanaest časova, uz doručak, sastavio sam fudbalsku reprezentaciju, a potom otišao kod kuma da mu pomognem da omlati praznu slamu. Tokom mlaćenja častili smo se pivom, a po završetku zaseli da (uz pivo) bistrimo politiku i razmatramo položaj mode u nas. Vratio sam se kući i ne misleći na umor izmislih točak. Posle kraćeg gledanja u plafon skoknuh do obližnje crkve da se pomolim za dobitak u kladionici i tu sretoh svog paroha, pa kao iskreni vernik osetih potrebu da mu objasnim kako se zapravo slavi slava i ukažem na nekoliko grešaka koje je Tvorac načinio pišući zapovesti. Iscrpljen jedva dođoh kući i padoh u krevet bez svlačenja. Posle višečasovne dremke lako skočih iz postelje i kao od šale otkrih toplu vodu, a izgleda da sam na dobrom putu da otkrijem i rupu na saksiji.

GOLUB

Sav zadihan i crven u licu, Golub Jovanović je utrčao u zgradu jednog dnevnog lista. Pitao je za redakciju koja prati parlamentarne stranke. Nije imao vremena da čeka lift već je pojurio uz stepenice. Utrčao je u prostorije bez kucanja i odmah tražio urednika. Svi se iznenadiše ovakvim ponašanjem poznatog političara.

– Gospodine Jovanoviću, kojim dobrom? – reče urednik pa mu pruži maramice.

Golub je dahtao nekoliko trenutaka.

– Nije dobro. Nije dobro. Od jutros obilazim stranke. Do sada jedanaest. Ne mogu više ovako pa sam došao kod Vas da mi Vi pomognete.

Tu on poče da nabraja imena, a urednik munjevito stade da razmišlja o ekskluzivnoj priči ili feljtonu koji će uzburkati javnost.

– Hmmm – mislio je – ovo je nešto veoma krupno čim ovaj ovako izgleda i pominje stranke koje su u vlasti ili su to bile. – Onda glasno reče: – Kako da Vam pomognem? Zašto ste ih obilazili?

– Zašto? Muka me naterala. Strašna muka moj gospodine.

Urednik je već video sebe kako je unapređen, a njegova knjiga dostiže ogromne tiraže kada ga čovek uhvati drhtavim rukama za ramena i šapatom reče:

– Morao sam doći Vas da pitam... znate, jutros sam krenuo na vrlo važan partijski sastanak, ali, ali, nisam mogao da se setim kojoj stranci sada pripadam.

Jugoslav Vlahović

ČOJSTVO I JUNAŠTVO DANAS

Posle obilnog ručka, Miloša je uhvatio dremež. Ipak, nije se prepustio tom užitku već je naglo ustao iz fotelje, udahnuo duboko i prišao svom računaru. Dok je čekao da uređaj podigne sistem, lice mu se potpuno uozbiljilo. Suzio je očne kapke, a bore između obrva dođoše do izražaja. Oštrim pogledom poslao je ženu i decu u drugu sobu. Znalo se da ne sme ni muva da zucne dok je tata za računarom. Uključio se na društvenu mrežu Fejsbuk. Usporio je disanje, još više suzio pogled, usredsređenost podigao na najviši mogući nivo i počeo.

Glatko je odbio ponude za prijateljstvo trojici Indijaca i jednoj Filipinki, a odmah potom čestitao rođendan dvojici starih prijatelja uz neizbežnog smajlija. Pružio je podršku štrajkačima ispred jedne fabrike „lajkom“ i rečima: „Hrabro braćo! Pobedićemo!“. Iskopirao je te tri reči i postavio ih ispod fotografije na kojoj se vide brojni ljudi okupljeni oko jednog velikog hrasta. Sledeća na red je došla izgladnela keruša koja se otimala šinteru grizući mu štap. Tu je napisao: „SRAMOTA BEOGRADE!“

Munjevito je svim svojim prijateljima prosledio broj žiro računa jednog bolesnog dečaka, prezrivo odbivši tri ponude za igranje igrica. U istom naletu učlanio se u grupe:

1. Podrška dojenju

2. I ja sam za promene

3. Srbi su najstariji narod

4. Kosovo je Srbija – drugi profil.

Prozvao je i podstakao sve one koji imaju nulta negativnu krvnu grupu da se jave na taj i taj broj dodajući: „Vaših nekoliko kapi nekome život znače“ i u tom žaru potpuno smetnuo s uma da je i on imalac te krvne grupe.

Dva puta je isti broj žiro računa poslao i znanima i neznanima, a tiče se izgradnje sigurne kuće za žene. Ispod fotografije pretučene, napisao je: „Hrabra budi sestro. Pobedićemo!“ Nasilniku je poručio da je srećan jer ga je policija našla pre njega.

Samo delić sekunde je potrošio na zanosnu crnku koja čeka njegov poziv i već sledećeg delića te iste sekunde lajkovao mudrost Svetog Nikolaja Velimirovića. Na vest o novom talasu odliva mozgova napisao je: „SRBIJO STIDI SE!“

Što se tiče pretnji pojedinih zemalja, ostavio im je poruku: „AKO HOĆETE RAT, IMAĆETE GA“, a zatim potvrdio dolazak na skup građana koji se bore protiv GMO hrane u Vranju i Novom Sadu tog popodneva.

Nakon dva sata mukotrpnog rada isljučio je računar, obrisao znoj sa čela, otišao do kuhinje i sipao vino u čašu. Nazdravio je sebi i otpio dobar gutljaj dok su mu se prsa nadimala od zadovoljstva i ponosa na učinjene podvige.

Priče odabrao: DIB

BELEŠKA O PISCU

Dejan Dimitrijević Mita rođen je 1977. godine u Beogradu. Pre nego što je počeo da piše, bavio se radio voditeljstvom. Mnogo je pričao i zato promenio četiri radio stanice. Kada je i četvrti put dobio otkaz, mikrofon je zamenio olovkom i hartijom. Počeo je da piše šaljive pesme koje je na zahtev svojih vernih slušalaca i objavio 2010. godine pod nazivom Dobra knjiga. Godinu dana kasnije objavio je još jednu knjigu pod nazivom Papir trpi sve (i više ga nisu molili da objavljuje).

Da papir zaista trpi sve, sada dokazuje svojim nepodnoš... nepodmitljivim pričama.

Piše kratke satirične priče, pesme i ponekad aforizme. Nagrađivan je više puta.

Živi i dalje u Beogradu i bez obzira na veličinu nosa, ne zabada ga u tuđe stvari.

Član je Udruženja književnika Srbije.