9
У пространој сали, обложеној глатким и сјајним алуминијумским
плочама, седео је др Хуго Бош заваљен у удобну фотељу пресвучену уштављеном
питоновом кожом. На његовом лицу прекривеном ретким седим паперјем длачица, под
ултраљубичастим светлом којем се није могао одредити извор, пажљивији посматрач
би приметио несвакидашњу напетост која се на моменте претварала у грч.
Докторово лице би тада постајало некаква чудна, недефинисана гримаса на којој
су два ока сијала у сулудом очекивању нечега. Испред њега, на великој
алумијумској коцки, било је постављено масивно звоно од непробојног армираног
стакла које је и било предмет Хуговог интересовања. Посматрачу који није упућен
у оно што се дешавало сигурно не би било јасно то Хугово узбуђење пред
стакленим звоном у којем није било ничега. Грешка! Тамо се, ипак, нешто
налазило. На глаткој површини алуминијумске коцке, а под тешким стакленим
звоном, лежала је дугачка, бела, мишја длака. Једна једина. Просторија, осим
што беше преплављена љубичастим светлом под којим је све изгледало нестварно,
била је испуњена мртвом тишином коју једва да је нарушавало кратко и убрзано дисање
до максимума сконцентрисаног научника.
Из углова осмоугаоне алуминијумске лабораторије, у тачно
програмираном тренутку који се поклопи са Хуговим нестрпљивим погледом на
соларни часовник, бљеснуше снопови белог, металног светла који се под стакленим
звоном дотакоше у једној тачки. Тачка је полако, пролазећи кроз све нијансе
црвене боје, постајала тамно браон да би прешла у црну што на Хуговом лицу
изазва гримасу потпуног задовољства. Али само на тренутак. Одмах потом он се
нагло уозбиљи, кожа му се затеже и читава његова физиономија постаде готово
беживотна маска са два стакласта ока нетремице упрта у црну флеку која је
неприметно расла. Научник се није померао, није дисао, као да су сви животни
процеси у његовом организму наједном престали у очекивању онога што би требало
да се догоди, а у шта беше уложено пуних осамнаест година научног рада
професора др Хуга Боша.
Оно што се после тога збило просто је несхватљиво. Као у
каквој чаролији, велика, расплинута, тамна мрља полако поче да се скупља
образујући сићушну грудвицу неодређеног облика која једва приметно поче да
расте бледећи истовремено. Хуго је био ван себе од усхићења. Још увек
непокретан, дишући тек онолико колико је неопходно, сав претворен у око, није
осећао ни сланкасти зној који му се сливао у очи. Када грудвица поче да добија
препознатљиве контуре, када на њеној безобличној површини почеше да се
формирају карактеристичне црте мишјег тела, Хуго више није могао да издржи.
– Успео сам, успео сам! – почео је да виче поскакујући
узбуђено око стакленог звона у којем је под белим светлећим тракама, сада већ
приметно, растао прави правцати бели миш.
Када животиња достиже своју природну величину, светла се
погасише и Хуго сав знојав и ван себе од узбуђења дрхтавом руком подиже звоно и
спусти га поред алуминијумског постоља по чијој глаткој површини лењо поче
да шета управо клонирана животињка.
–Генијално, фантастично, савршено...из једне длаке...створити
поново миша из једне једине длаке....фантастично...победио сам смрт, победио,
смрт више не постоји, нема је више,
немааааа! – викао је Хуго дижући руке према небу праћен равнодушним, готово
тупим, погледом животиње која је безуспешно покушавала да нађе излаз са глатке
подлоге.
– Дођи, малени, дођи – тихо и нежно рече Хуго, гушећи се од
узбуђења док је влажном, дрхтавом руком гладио мекану белу длаку осећајући како
у грудима дошљака из света који се налази са оне друге стране живота, стране која је напозната
људским чулима, убрзано куца мало, живо, животињско срце.
– Видиш, малецки – говорио је Хуго животињи спуштајући се на
наслон своје фотеље од питонове коже – све је могуће. Нема ничега на овоме
свету што човек није у стању да уради, само треба знати. Нас двојица улазимо у
историју генетског инжењеринга. Оно што је нама пошло за руком, други могу само
да сањају. Ми смо пионири новог света, света у којем нема смрти за изабране,
света у који ћемо вратити све оне умне главе које су за собом оставиле било
какав траг на овој планети. Биће то планета најбољих примерака људске врсте,
најлепших, најумнијих, најјачих, нај, нај, нај!– говорио је Хуго, опијен својим
успехом и падајући све више у транс.
– Хитлер, Тесла, Мусолини, Стаљин, Аристотел, Платон,
Заратустра, Христ, Цезар, Александар Македонски, Сократ, Леонардо, Данте,
Достојевски, Буда, Ниче, па и Чаплин, Волт Дизни...моја баба Роза, све, све
ћемо их вратити, и њих и још хиљаде других који ће поново, овог пута заувек, населити ову планету која једино
такве умове и заслужује. А то је наш успех, наша заслуга, то је производ моје
генијалности! – говорио је Хуго све тише, погледа упртог у животињу која је
непокетено, као да га слуша, пратила поглед његових стакластих све чудније
сијајућих зеница.
– А онда, онда ћемо бити господари света у којем неће бити
сувишних, у којем нико неће живети само зато што је игром случаја, без своје
воље доспео на овај свет. Биће то..., биће... – понављао је бесмислено,
грозничаво покушавајући да у свести задржи било који појам, било коју реч или
мисао, осећајући како му се лобања, попут пробушене посуде, кроз пукотину,
страховитом брзином ослобађа свог садржаја. Све доживљено, у најразноврснијим
бојама, као у некаквом калеидоскопу
састављеном од бескрајног низа сличица које су чиниле његов живот, у једном
делићу тренутка указа се пред његовим очима да би одмах потом, попут садржине
пробушене мешине у врелом пустињском песку која нестаје без трага, из његове
главе нестало све остављајући за собом велику, тамну празнину.
– При.., при..., природа не дозвољава да остварим свој циљ,
или су се то они ванземаљци поново умешали – успео је да изговори осећајући
како губи и последњу духовну везу са овим светом.
– Докторе, докторе Хуго! – зачу се у сали глас асистента
Лудвига Шмита, који је на екрану у контролној соби пратио шта се дешава у
алуминијумској дворани.
– Докторе...докторе Хуго – викао је гледајући са
запрепашћењем пустош у докторовим очима, пустош коју само лудило може да
створи.
Дрхтећи од страха и шока у који га је бацио изненадни сусрет
са погледом доктора који беше сишао с ума, Лудвиг Шмит сачека неколико минута,
колико је било потребно да после прве фазе експеримента компјутер аутоматски
ослободи улаз у алуминијумску дворану. Ушао је опрезно у бљештаву салу која
сада беше осветљена јасним дневним светлом за које се није, као ни за
љубичасто, могло ни наслутити одакле долази. Између фотеље и алуминијумске
коцке, неприродно раширених удова, лежао је доктор Хуго, лицем окренут према
таваници с погледом који није напуштао круг омеђен стакластом празнином
избледелих зеница.
– Докторе, докторе, шефе! – викао је Лудвиг– шта вам је, освестите
се, побогу!
Узео је Хугову главу и снажно је продрмао осећајући да у
његовом телу још увек има живота, али живота који то тело полако напушта. Очи
доктора Хуга Боша, попут окица покварене лутке, неприродно се померише са једне
на другу страну, а онда тело отежа и глава му клону испавши из Лудвигових руку
и лупивши о под, мукло као пробушена лопта.
– Зашто, зашто, зашто? – бесмислено је понављао Лудвиг
загледан у сиво лице свог шефа које попут музејског експоната беше јасно
обасјано вештачким дневним светлом, али и неким необичном сјајем који је
долазио из унутрашњости лобање, што и за искусног Лудвига беше феномен са којим
се први пут у животу сусреће.
– При...при....рода не дозвољава да остварим свој циљ – зачу
се докторов изнемогли глас иза Лудвигових леђа. Он се полако окрену тражећи
погледом власника докторовог гласа који је дошао као закаснели ехо онога што је
доктор Хуго непосредно пред смрт рекао. У сали није било никога. На кожној
Хуговој фотељи од питонове коже седео је бели миш гледајући мирно Лудвига
својим ситним проницљивим очима.
– Идемо младићу, поновићемо све ово још једном – рече миш,
полако сиђе са фотеље и пође према излазу. Лудвиг задрхта. За тренутак је био
паралисан изненадним страхом који га беше обузео, а онда полако, мимо своје
воље, устаде и послушно пође за длакавом животињицом која је ишла испред њега.
На излазу се Лудвиг окрену да још једном
погледа леш свог дугогодишњег шефа Хуга Боша. Али њега тамо више није
било. Између фотеље и звона лебдео је облачић љубичастог дима који наједном,
као усисан, у виду дугачке обрнуте дуге ишчезе из лабораторије.
"Сањам ли ја ово,
или сам луд?” питао се Лудвиг кад је спректар прошаран прамичцима љубичастог
дима прохујао поред његове главе ка главном излазу.
–Идемо ли? – зачу се глас докрора Хуга иза његових леђа.
Лудвиг поново задрхта.
– Да, да, идемо – потврди једва успевајући да спусти поглед
тамо одакле је долазио глас. Мирно и сигурно испред њега је корачао бели,
огледни мишић гребући својим оштрим канжама по глаткој алуминијумској подлози.
Лудвиг дубоко уздахну и пође за њим. Врата се бешумно
отворише, а затим затворише иза њихових леђа, а друга, иста таква се отворише
када их малена животиња дотаче својом влажном њушкицом.
– Довиђења докторе Хуго! – зачу се глас са интерфона.
– Штааа, какав Хуго, то је грешка, компјутер је полудео! – викао је Лудвиг –
али...али...тај компјутер никада не греши у препознавању, он заправо ликове не
распознаје визуелно, ни звучно, нити по мирису, ни на било који други начин, он
до података о некоме долази на основу разлагања и поновног спајања његове
психофизичке струкуре, а ту нема могућности да се направи грешка, рече Лудвиг и
пажљивије загледа свог белог претходника.
– Да, да, тај ход, тако ми је познат.
– И мени – зачу се непознати
глас изнад његове погнуте главе.
Лудвиг се усправи и тик испред себе угледа високу, мршаву,
људску појаву у униформи Гладомирове гарде. Иза њега је стајао други, готово
идентични примерак, са завежљајем у рукама.
– Беба? – безличним гласом се огласи Лудвиг.
– По договору – одговори униформисани.
– То копиле смо већ тестирали и показало се да је толико
глупо да би сваки третман родољубом био сувишан. Њему је послушност у крви, као
и већини ових гладијских скотова – рече Лудвиг.
– Јебем ли га, господине научниче, немам ти ја појма о томе,
моје је било да овог малог смрада донесем, по Гладомировом наређењу, а ти сад
са њим ради шта те воља, боли ме курац.
Лудвиг се за тренутак збуни, а онда климну главом у знак
одобравања и с гадљивим изразом на лицу испружи руке ка смрдљивом завежљају.
– Нећеш ти више ни срати, то ти обећавам ја – Лудвиг Шмит –
рече одлучно и однесе бебу у лабораторију пролазећи кроз врата над којима је
црвеним, неоном обојеним словима, писало П.И.Ц.О.Л.Ј.У.Б. Незапосленима строго
забрањен улазак.
 9. ДЕО&via=stc_network)
0 коментара:
Постави коментар