ВИШЕ О ПИСЦУ –
МАЊЕ О ДЕЛУ
СРЕДАНОВИЋ У ЦЕНТРУ ПАЖЊЕ
„Старог је кова“ – прве су речи Мирослава Средановића у једном “косом” кроки
запису о себи, још у трећем лицу, а као наручене, казане “мојим језиком”. Јасне
као дан, који обасјава Сунце. Но, за сваки случај, да ове прве три речи мало протумачимо,
нарочито за људе и “карактере” из компјутерске ере.
„Старог је кова“ - значи да је за Њега морал громада! А част, честитост,
човечност и поштење су Њему – Мирослављево јеванђеље. Кад Он брани морал, најмање
моралише. Ако некоме ни ово није јасно, за тумачење је касно.
Неко је рекао да добар писац, какав је Мирослав, да не потржемо „јаче“ епитете,
који му једнако пристају, мора поседовати књижевно поштење. А Мирослав се „до зуба
наоружао“ књижевним поштењем. Ево потврде,
или уверења да је тако. Већина писаца којима је афоризам „занимање“, углавном напада
све што не ваља, а Мирослав се “одважио” да брани оно што ваља. Тако је поред силних
сатиричних, политичких, филозофских, мисаоних,
љубавних, спортских, „естрадних“ и иних афоризама Мирослав „изумио“ „патриотски
афоризам“. Он пише оштре сатиричне афоризме у одбрани етике, лепоте и доброте. Како
сам признаје, више воли да замисли или “отрезни” читаоца него да га засмеје. Хуморни
афоризам је, по њему, за време кад су прилике, а сатирични кад су неприлике. А у
неприликама, дао је бог, не оскудевамо. Сатиричним “патриотским” афоризмом Мирослав
брани морал, слободу, правду, етику, демократију, државу, нацију... човека.
Милован Витезовић је запазио: „Средановић пише о Србији међу силама као једином
преосталом слободном делу света, за коју се и најмоћнији у свакој прилици труде
да буде „велика“, а велика је ма колико да је мала. ...Србија је сажета... без
граница, које се не могу одредити, душевна, ако се изузме већина проданих душа... Србија се овде
брани од свих што је споре, сем сатиричара...“
Још
једна реч о Његовом књижевном поштењу. Крадљивца, ма колик да је, посебно ако је
плагијатор, Мирослав „узима на зуб“ , проглашава љутим противником и гони до истребљења,
једнако и онда ако се то не тиче његове књижевне имовине! Тако он књижевно поштење
оплемењује алтруизмом… Остаје у мањини и “облачи рухо” “витеза тужног лика, Дон
Кихота међу ветрењачама”… (Још једна потврда књижевног поштења.)
А ево што Милијан Деспотовић, писац и мислилац, члан Матице српске некад
“командант места” и што је важније, писац десет књига критика, рецензија, предговора,
поговора, есеја (о књижевним делима)… И ко зна колико песничких књига, каже, (вреднујући
Мирослављев “патриотски афоризам”):
Из те суштине настала је и ова збирка афоризама Мирослава
Средановића “Ренесанса без хуманизма“ у којој је аутор показао
„храброст, доследност и тематску разноврсност... Његов идеал је да живи и пише – усправно и исправно. Не води га принцип да
спасе само своју душу, већ и душу свог
народа. Један је од првака афористичке мисли који стоји иза сваке своје речи. Сумирајући оно што се зове „немогућа мисија“, Средановић је концепцијом психоанализе приказао изваневропски живот једне државе и народа који вековима одолева дивљој и помамној моћи притисака. „Србија је стара европска цивилизација.
Када постане млађа биће примљена у Нови светски поредак.“ А ко то старој цивилизацији
може шта приговорити када она зна да су и „садашњи освајачи само авети прошлости“? То су авети које Средановић саркастично везује за квислинге и рехабилитације. Тако су
трагедије постале смешно зло, ако већ разума правичности међу људима нема. Овај сатиричар је спреман да Ничеовски надвиси време и догађаје, у којима „дегустатори“ зла морају бити спуштени на земљу а то могу само копљем оштрог пера које покушава да их уразуми. Писац опомиње народ да „не гута лажи“, посебно не оне о својој историји и демократији.
…Нису Срби народ до јуче! „Срби се више не служе ножем
и виљушком. То им је била навика из заосталог Средњег века.“ Лепа навика на којој нам завиде. Они што су тада прстима јели хоће нас данас по прстима. (Крај Милијановог цитата
и “обрачуна” са “злим силама моћи”)
Ваља и ово рећи: Мирослав има “раскошну” биографију и библиографију. Он је
и данас дипломата од формата, што важи и
за Њега као писца афоризама и књижевне прозе. Њему је, као и свима што имају
више дара него рада, најважније да “упрегну“ мисао и у свему нађу смисао.
Мирослав није ничији модел, једино би у далекој будућности могао бити модел
за споменик, ако не где друго, а оно у завичајном простору каменом обдарене Херцеговине.
Сад смо ту. Његове приче су, не само
за читање и препричавање, него и за причу. Такав књижевни модел се ретко среће.
По свему необичне, убедљиве, упечатљиве, садржајне, изазивају најдубље емоције.
Не отварају пут читаоцу да после читања лако дође себи. И један куриозитет. У свакој
његовој причи једна једина, али многозначна реч чини целу реченицу.
Писац тако обзнањује да не само у афоризму, већ и у причи, не воли реченицу
која има много речи. Његов књижевни “идеал” је да оно што каже буде што краће а
што јасније, што му, рекло би се, с лакоћом полази за руком.
И, за крај. Мирослав није ничији пион, другачије речено, ничија фигура, а
могао би бити само раскошна, разбарушена ренесансна фигура.
Ако сам овим што сам прочитао успео нешто и да кажем, то је највише
стога што сам цитирао паметније од себе.
Хвала вам што сте ме слушали.
Београд, 19. септембра 2017.
Саво Мартиновић
0 коментара:
Постави коментар