Ко
треба да се стиди?
И беху избори.
Председнички, наравно. Победник се зна. Знао се, додуше, и пре гласања. Макар
су све агенције и аналитичари, непристрасни новинари, кладионице, и прост народ
на крају, мада је питање ко је то прост и шта би то значило, сви су типовали на
будућег победника. Актуелног премијера државе. Тако да сада имамо истовремено
председника и премијера у истој личности! И кад је то све тако, зашто смо онда
потрошили онолики новац на изборе?
Е, сада да видимо
ко треба да се стиди и зашто? Полазим од себе. Стидим се што нисам гласао
победника. Дао сам глас човеку који је остварио занемарљив резултат. У
процентима. Дакле, нисам видео колико је добро у Србији. То што је толико добро
и напредно, народ опажа. И гласа онога ко је за тако нешто заслужан. Више од
половине изашлих на изборе гласали су победника. Народ види оно што ја и мени
слични не примећујемо. И зато треба да се стидимо. Јер, што рече премијер и
новоизабрани председник „стидим се колико нам добро иде“. То се мисли на Србију
и народ у Србији!
А народ, рекосмо,
увиђа све благодети. У селу Бублици код Прокупља, од 92 грађана који су
гласали, 91 је гласао за најбољег. Само један гласач заокружио је двојицу
кандидата и листић је неважећи. Међутим, пронашли су га ко је. Није у питању
саботер и неко ко подмеће клипове у точкове развоја нашег друштва. Једноставно
човек је стар, а није понео наочаре. И није видео шта је направио. Сад се горко
каје. Али, касно је за кајање. Штета. Да је и он правилно попунио гласачки
листић поновио би се случај као на изборима у време Друга Тита. Тада се гласало
углавном сто посто за онога кога је требало гласати. Ко је убацио листић у
„Ћораву“ кутију, после би и сам постао ћорав, премлаћен и преваспитан!
Данас је друго
време. Демократско друштво. Демократија какве нема надалеко. Бар не у Европи.
Оној Европи коју сматрамо пожељном. Могу да гарантујем. Живео сам у таквој
Европи. Оваква демократија, каква је у Србији, у Немачкој, Шведској, Данској, Француској...,
не може се ни замислити. Евентуално има сличности код таквих узора демократије
попут Црне Горе, пардон Монтенегра, Украјине, Бугарске... На пример у
Швајцарској политичка кампања је скоро неприметна на државној телевизији. Све
странке су подједнако заступљене на телевизији. И то све минимално. Само у одређеним
терминима, по правилу касно увече. Иначе, ТВ програм се одвија по устаљеној
шеми. И нема ту бесконачних дискусија, рекламирања, отварања нових фабрика и
ауто-путева. Вероватно зато што је све то одавно отворено. И што је најчудније,
у Швајцарској политички противници не вређају један другога. Поготову неће рећи
нешто за шта нема доказа. И то ми се уопште није свидело. Зашто, рецимо, не
казати јавно да је Наташа Јеремић главна особа за промет наркотика у Србији? Нека
госпођа Јеремић докаже да то није тачно. Нека тужи, ако је оклеветана. И суд
ће, сигуран сам, казнити клеветника. Зашто не рећи јавно да су противкандидати
на изборима, бивши „досовци“, покрали целу државу? Све распродали. И да иза њих
стоје тајкуни, криминалци и стране службе. Мада ми ту није све најјасније. У
садашњој власти много је бивших „досоваца“. Неке не можеш ни решетом истерати.
Ту су од Милошевићевог пада. А онај што се обогатио од зелене салате не личи
претерано на земљорадника. Више сличи тим проказаним тајкунима, иако му је
речник и понашање приближније тежаку. А тек онај с „ружичасте“ телевизије! У
коју ли групу тај спада? И није баш све покрадено и распродато. Аеродроми, ЕПС,
Борски рудник, ПКБ, бање, језера, гро пољопривредног земљишта још увек је
српско! Докле само?
Свиђа ми се што је победник избора објединио многе
супротстављене личности, странке, програме и идеологије. Шта ли их то, осим већ
поменутог напретка, спаја и уједињује? Каква ли је то привлачна сила која на
исти тас доводи Зукорлића и Љајића, Вулина и Вука Драшковића, Кркобабића и
Дачића, Палму и Пастора? Слутим да то само народна полза и добробит може бити.
Па како да се човек не застиди ако није на истој равни с оваквим политичким
громадама?
Миодраг Тасић
0 коментара:
Постави коментар